02. februar 2012. PRIVREDA – Sve se odigralo veoma brzo: US Stil je početkom ove godine, zbog velikog pada cene čelika na svetskom tržištu, jednu od dve visoke peći stavio na “stend baj”, uz najavu da razmatra i povlačenje iz posla u Srbiji. Malo zatim, Vlada Srbije je obnarodovala nameru da preuzme železaru, da bi ugovor o preuzimanju “za jedan dolar” bio potpisan već u utorak 31. januara. Posle potpisivanja ugovora, premijer Mirko Cvetković je rekao da Vlada nema nameru da ostane vlasnik i upravljač smederevske železare, već da će učiniti sve da nađe strateškog partnera i obezbedi budućnost za tu fabriku.
Od same pomisli na gašenje proizvodnje u železari, Smederevcima se ledila krv, bez obzira na to da li su u njoj zaposleni ili ne. Naime, godinama unazad Smederevo je među prvih 10 gradova/opština po prosečnim zaradama zaposlenih. Sa druge strane, nezaposlenost je vrlo visoka: 19.000 platu prima, 9000 je u evidenciji nacionalne službe za zapošljavanje. Od onih 19.000 zaposlenih, 5000 je na platnom spisku železare.
“U železari je neposredno zaposleno 5000 radnika, indirektno još negde 1000 ‘trećih lica’ koja rade u toj kompaniji pružajući nekakve usluge”, kaže za “Vreme” gradonačelnik Smederava Predrag Umičević. “To je tek prvi ešalon, drugi ešalon su, recimo, oni koji šiju radna odela – HTZ opremu, pa onda oni koji nisu u kompaniji zaposleni a koji su ‘servis’ – Železnica i Luka, recimo… Na kraju, tu su frizeri, prodavci, konobari… Skoro polovina svih zaposlenih u Smederevu je direktno ili indirektno angažovana za kompaniju US Stil.”
Ako bi se kojim slučajem dogodio “scenario Sisak”, nastavlja, ovaj grad bi bio osuđen na eutanaziju. “Smederevo se oslanja na dve privredne grane, jedna je u ovom trenutku proizvodnja čelika, druga je poljoprivreda, sve ostalo je umrlo. Godomin više ne postoji, Fagram – moćna fabrika kompresora i građevinskih mašina, koja je zapošljavala 2000 radnika, skončala je kao u bajci braće Grim – ‘bila jednom jedna fabrika i zvala se Fagram’, ‘Milan Blagojević’ je sa 1100, 1200 radnika, spao na nekih četristotinak… Slika je poprilično crna. Definitivno, bez železare ovaj grad bi bio mrtav.” Odumiranje grada, veli, u nekoliko meseci bilo bi evidentno: zaustavili bi se svi ostali vidovi proizvodnje – prvo bi stala stanogradnja, potom bi cena stanova padala sa 800 na 600, sa 600 verovatno na 500, pa na 400 evra. “Ne smem ni da pretpostavim gde bi se taj pad zaustavio.”
“Nemoj, prijatelju, ništa da me pitaš, smrz’o mi se mozak”, odbija razgovor prodavac luka i krompira na smederevskoj pijaci. “Ako nisi kupac, prođi me se”, kaže. Ipak, posle kraćeg nagovaranja, pristaje. “Ali bez slikanja”, postavlja uslov, koji je, razume se, prihvaćen. “Po meni, železara uopšte nije trebalo ni da se prodaje, a ovo što kažu da će država da je preuzme, samo mogu da pozdravim: da je uzme nazad i da ne traži novog strateškog partnera. Zašto? Tvrdim da mogu da je vode naši pametni ljudi, da mi uzimamo pare, a ne da uzima neki Amerikanac, Turčin, Indijac ili ko već.”
“U ono vreme, kad je Matković bio direktor, u železari je radilo više od 10 hiljada ljudi”, priključuje se prodavac sa susedne tezge. “I onda je moglo, a sad ne može, a bile polutke, bile cigare, brašno, šećer, održavao se socijalni mir, davao narodu šta je imao, niko gladan nije bio… Ja sada po kontejnerima viđam ljude koje poznajem koji nemaju za hleb.”
Kada je počelo da škripi u železari, nastavlja, svi smo tu škripu osetili: ako železara propadne, može narod samo da se hvata za glavu. “Evo, moj primer, primer mojih prijatelja, šurak mi radi u železari, paša mi radi u železari. Ukoliko ona stane, šta će da bude: kome ću krompir da prodam, od čega će on da kupi?”
“Železara ceo grad vuče”, kaže Slađan Stanković, konobar u jednoj od mnogobrojnih smederevskih kafana/restorana, jedini od svih sagovornika “Vremena”, sem gradonačelnika, koji je pristao da mu se ime i fotografija u novinama objavi. “Supruga mi radi u vrtiću, broj dece je sve manji, što znači da se i njoj bliži otkaz ukoliko se još smanji. Radnici železare, kada se smanji plata ili dobiju otkaz, neće moći da plaćaju vrtić. Sve to vuče jedno drugo. Evo, svi koji ručavaju kod nas u restoranu, a sve ih je manje, svi su povezani sa železarom kao ‘treća lica’, kao ovo ili ono. E, pa sad ni oni neće da dolaze ovde, pa nema potrebe ni za konobarom.”
“Veliki se strah uvukao u ljude, uveče se ovde samo o železari priča”, kaže. “Uvraćali su ovde i neki direktori, najavljivali da će ‘nešto da bude’. Ako sam dobro shvatio, to ‘nešto’ je trebalo da bude tek u februaru, kad ono – bub… S neba, pa u rebra – sad i odmah. Ne, nemam zamerke, mislim da je dobro, daj šta daš, mada, šta se radi, nemam pojma. Mi smo suviše mali da bi’ pričali o tome: ili je stvarno propalo, ili je neko napravio neku prevaru, ili se priprema šta ti ja znam šta.”
“Priprema se veliko smanjivanje plata. Po meni, ovo preuzimanje je samo zbog socijalnog mira: ako železara prestane da radi, sve ode u Tandariju”, uključuje se u razgovor jedan od dvojice koji sede za susednim stolom. “Tvrdim da će radnicima biti smanjena plata na 15, 20 hiljada. Mora tako. Evo, pogledajte Želvoz: prave vagone za železaru i ne primaju platu, a ovi u železari po 80.000. Šta to znači: ne treba ti škola, sa tri razreda srednje škole voziš viljuškar, nabiješ prekovremeno, izađe plata na 60, 70, pa i na 80, 100 hiljada… Nije pošteno: sudija u Okružnom sudu ima 90.000. Mi radimo ko crnci za crkavicu, a on u železari ima 100.000. Mora to da se izniveliše. Možda to pomogne i možda je to normalno, ko na Zapadu – svi da imaju iste uslove za život.”
“Čudi me da su požurili da objave preuzimanje, takoreći s neba, pa u rebra”, saglašava se onaj drugi za susednim stolom. “Po meni, s tim je trebalo još malo da se sačeka, da se ljudi još naplaše, pa da lakše prihvate manju platu.” “U početku”, objašnjava, “kad je došao Amerikanac,’drmalo’ se po 90.000 mesečno: samo su se lupkali po trbuhu i hvalili Amerikanca. Sad kad nema zarade, plata pala, počeli su i da se bune. Ali, nema više, bato, nema više prekovremeno. Zabranjeno. Naročito neće moći sad, kad je država vlasnik. Tako bi, u stvari, moralo da bude. Hoću da kažem, nije mi pravo da neko ko se juče zaposlio u železari ima platu od 70.000, a ja kod privatnika poginem za 18.000. To mora da se izniveliše malo. Evo, šta je sa Želvozom? Ljudi rade, a plate nigde, nisu isplaćene još za avgust prošle godine. Takvih je firmi po Smederevu mnogo. Smederevo je bio bogat grad nekada: Godomin bio brend, isto i Ukras koji je šio kožne jakne za vojsku, to ništa ne radi, to je sramota. Ne znam, možda ja ne razumem, ali tvrdim da sve to treba da uzme Grad i da ne daje nikom. Jedino kome prihvatam da daju su Nemci, samo sa Nemcima može da se sarađuje. Nema šta, do bola kulturan narod. Molim boga da železara ostane u našem vlasništvu, ali da se to pametno uradi.”
Izvor: Vreme
Zoran Majdin
