Lični stav: Kursadzije na Titaniku


14. jul 2012. KULTURA –

Lični stav: Kursadzije na Titaniku

Ovogodišnji Tvrđava teatar postao je mesto, sada već možemo da kažemo, niza zločina. A tek je treći dan ove manifestacije završen.

Prvi zločin desio se kada je Vida Ognjenović, predsednica Saveta ovog festivala, uvrstila svoju predstavu u takmičarski deo programa. Ovaj očigledan sukob interesa nije smetao nikome, čak ni samoj Vidi. Ko će kome, ako neće svoj svome, u ovom slučaju sama sebi?
Inače Vida Ognjenović, funkcionerka Demokratske stranke, pre i posle Zorana Đinđića (ali nekako nikako za vremena njegovog predsednikovanja strankom), povezuje se sa nizom poznatih kontroverznih „umetničkih“ poduhvata, od slobodnijeg raspolaganja prostorijama PEN centra (skandal oko „Arhipelaga“), preko Frankfurtskog sajma knjiga, pa sve do „slučaja“ bibliotekara-izdajnika Sretena Ugričića. Mada su kod Vide Ognjenović najspornije njena pisana dela koja su čudna i naizgled nespojiva kombinacija besramnog samoreklamerstva i poltronstva.

Možda i najveći greh koji se tiče publike na Tvrđava teatru jeste kvalitet same predstave koju nam je Vida Ognjenović izvolela oktroisati. A najbolja ocena Vidinog „Kanjoša Macedonovića“ može se svesti, da ostanemo na daskama koje nekome nešto svakako znače, na citat pokojnog barda (ali stvarnog, ne nabeđenog), našeg glumišta Zorana Radmilovića:“Odličan je program nam je odličan, samo je malo dosadan!“
Ako kvantitet stvara kvalitet, onda bi mi trebalo da sačekamo ne Vidinog Kanjoša Trećeg, već bolje trideset i trećeg.

I dok čekamo da nam mlađana i neiskusna umetnica Vida Ognjenović sazri do kvaliteta, a kada smo se već spominjanjem dosade i bofl-umetnosti približili pravoj temi teksta,da se bacimo na de-rekonstrukciju drugog zločina na ovogodišnjem Tvrđava teatru.
Mesto zločina su daske koje nekome nešto znače ovoga Tvrđava teatra. Predstava je „Noć u kafani Titanik“ u izvedbi Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca.
Žrtva je publika, glumci, onaj mali što kuva kafu za sve i još mnogobrojna rodbina i prijatelji u rasejanju po sedištima u Malom gradu naše Tvrđave.

Zločinac je, naravno batler. Zovimo ga, na primer, Nebojša Bradić. Fin i naočit mladić(sa sve malim „m“, dakle spuštajte tri prsta). Značajan deo teksta na flajeru koji je deljen pred predstavu zauzimaju nagrade koje je tokom svoje plodne karijere dobio ovaj batler. On je autor teksta i reditelj ovog zločina. Pokušao je, do duše, da se skrije ispod štita „po motivima priča Ive Andrića“, ali čak ni Andrićeva veličina nije uspela da podigne sa dna ovaj gnusan zločin.

Predstava nas vodi u vreme pred početak i na sam početak Druge svetovne vojne u nekom tamo Sarajevu. Sarajevo, ali sudeći barem po gostima kafane „Titanik“ koja je scena gde se odigrava ova drama, nigde Srbina nema. Muslimani, Hrvati, poneki Nemac, nađe se tu i po koja komunjara, čak i jedan Jevrejin. Ali Srba nema! I to je fakat. A nema ih jer po ideji priče i nema pozitivnih likova u ovom pokušaju našeg batlera. A gde ste još videli da Srbin može da bude zlikovac? Nema šanse!

I tako u dosadnoj priči, hiljadu puta ispričanoj, batler, autor teksta i reditelj, pokušava da bude kontroverzan i da provocira publiku na taj način što u jednom trenutku glumci počinju da pevaju hrvatsku himnu(koju je,usput, napisao Srbin). Što bi svakako isprovociralo svakog poštenog Obrazovca, na čiji mozak, intelekt i prisustvo u publici očigledno i računa naš majordom.

I onda, na tom tragu, domostrojitelj radi upravo ono što rade naše drage i popularne Kursadzije. On prikazuje tu bandu ustaša, muslimana, Hrvata, Nemaca i po nekog komunjaru, odvrtanima kako samo nesrbi mogu da budu. Oni su samo došli da se nažderu i obloču, došli su da budu, fuj, dekadentni. Oni su svi do jednog ružni, prljavi i zli i u skladu sa time oni se i ponašaju ružno, prljavo i zlo. Nema u njima ničega dobrog što bi nekog petogodišnjaka zalutalog na predstavu nateralo da se malo zamisli nad njima i nad njihovim motivima. Ne, oni su predstavljeni dvodimenzionalo, nema tu mnogo publika ili bilo ko drugi šta da razmišlja. Dve hrvatske noge loše, četiri noge duplo lošije. Autor je kao apsolutnu istinu pokušao da nam podmetne lažnu jednačinu Hrvat = ustaša. Kao u Kursadzijama u kojima su sve druge (ili bolje Druge) nacije, koja nije srpska, prikazane kao skupine ljudi koji su feminizirani, glupi, lenji, naivni, nepismeni,a jedino je „naš“ Srba najpametniji i sve ih na kraju nadmudri.

Ako nam Željko Mitrović već uvaljuje Kursadzije on to radi sa svojim ličnim parama i zato može da pokuša da napravi i proda bilo šta. Njegova lova, njegov rizik.
Ali Nebojša Bradić nije Željko Mitrović. Mada ponekad ovo nije tako očigledno. A ta razlika se upravo i gubi u ovakvim slučajevima.

Nebojša Bradić je , kao funkcioner sada već zaboravljenog i u ruho Ujedinjenih regiona prikrivenog G17+, bio ministar kulture za vreme „zlatnih godina“ Tvrđava teatra. I kao ministar on je od državnih para izdvajao značajne sume za ovaj festival. I sada je, očigledno, došlo vreme da on na neki način naplati minuli rad. Točkići burazerske kulture pokreću se lako u uslovima burazerske ekonomije. Sve funkcioniše perfektno pod parolom „Đemti-do“.

Nebojša Bradić, pod konspiratorskim imenom „Noć u kafani Titanik“ koristeći ne svoju lovu realizuje svoju „viziju“ Andrića. I onda po sistemu đemti-do svoju viziju uvaljuje još jednom korisniku državne sise- Tvrđava teatru, festivalu koji se finansira iz budzeta Grada, Republike i fondova EU. Dakle od para koje plaćaju svi građani.

Sve to možda i ne bi bio problem da je predstava dobra. Ali, avaj. Predstava je loša. Dosadna je, neinventivna, neoriginalna, prosta…Nemci u predstavi ne znaju pravilno da pričaju nemački jezik. Čak je i to moguće u čudesnom svetu Nebojše Bradića. Autor teksta luta kroz svoje neznanje istorije, opisujući da su za konc-logore znali i u svakoj kasabi ma gde u svetu. Istoričar Bradić nam otkriva da su gosti kafane „Titanik“ u Sarajevu bili vizionar i proroci ispred svog vremena. Oni pričaju o tome kako nacisti „tuširaju“ Jevreje u gasnim komorama iako je, u stvarnosti, ta praksa počela tek nekoliko godina kasnije. U nešto što nisu bile sigurne ni savezničke obaveštajne službe 1944. godine, sa izvesnošću raspravljaju gosti „Titanika“ 1941. godine.

Voleo bih da mislim da je ovo nesrećan slučaj. Ali imajući u vidu da je veče pre „Titanika“ bila predstava „Kanjoš Macedonović“ bojim se da je u pitanju niz nesrećnih događaja. Nadam se da će niz da se zaustavi na broju dva.

I ranije je na Tvrđava teatru bili incidenata. Setite se samo predstave „Grad“, sa koje je publika masovno bežala.

Jedna greška, svakako ne znači katastrofu. Samo se nadam da Tvrđava teatar neće da se pretvori u niz grešaka, koje se međusobno ne potiru, već se podupiru po stranačkim, rođačkim, burazerskim stubovima.

Negativac priče je Nebojša Bradić Glumci Knjaževsko-srpskog teatra su odlično obavili svoj posao. Posebno su briljirali glumci Miodrag Pejković (Josip) i Dragan Stokić (Nail). I ostali glumci su bili na visini zadatka. Ali ni Lorens Olivije ne bi uspeo da ispegla i spase od ledenog brega ovu Titanik-priču Nebojše Bradića.

Sam Tvrđava teatar je jedna od najboljih stvari koje su se desile našem gradu. Ideja je odlična, realizacija je fantastična. Vidi se da u organizaciji učestvuju ljudi koji znaju svoj posao, koji vole pozorište i poštuju svoje sugrađane kao i njihov intelekt. Čak i kada se desi neka greška u organizaciji ona je tehničke prirode i relativno lako se ispravi u hodu, a organizatori, učeći na svojim greškama, više ih ne ponavljaju.

Nadam se da Tvrđava teatar neće da postane uporište mediokriteta, Alamo prosečnosti, onih koji samo muljanjem mogu da svoje nedelo predstave kao delo vredno pažnje.
Meni „Noć u kafani Titanik“ ne uliva nadu, jer, kako kaže jedan od likova u ovoj predstavi „Ovo je sačuvaj bože“

Milan Aranđelović

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest