Živi zdravo – vozi bicikl


26. jun 2013. SPORT – Živim u doba u kojem svaki klinac mašta o androidu, galaksiju, ajfonu… gde u parkovima više ima psa lutalica nego dece na igralištima, gde se svako deseto dete bavi sportom ili bilo kakvom rekreacijom, gde ni petina građana ne ume da pliva i šutne loptu, u gradu u kojem više ima moto-društva nego sportskih klubova, u gradu u kojem su motorijade češće nego sportske manifestacije.

Moj grad je Smederevo, prelep grad na obali Dunava.

Radnik sam Opšte Bolnice u Smederevu i upoznat sam koliko se današnje omladine žali na probleme sa vidom, gojaznošću, krivom kičmom, ravnim tabanima…

Kao okoreli rekreativac i osoba koja obožava sport, prirodu i sredinu u kojoj živi odlučio sam se za ovaj poduhvat – da za jedno pre podne pređem biciklom preko 100km, da se popnem na najveći obližnji vrh Avalu i na jedan viteški način iskažem svoj revolt prema lenjošću i ne aktivnošću svojih sugrađana.

Biciklizam sam zavoleo gledajući Tour de France i čuvena nadmetanja po Alpima Kontadora i Endi Šleka. Bajs vozim od srednje škole i do danas ga nisam promenio, sasvim prosečan monte bajk sa 21-om brzinom koji može svako da priušti.

Prethodnih godina sa društvom vozili smo do Velike Plane, Srebrnog jezera, Bele Crkve… i sve su to bile delimično ravničarske ture.
Kako često vreme provodim na Smederevskom keju i Jugovo, za oko mi je zapalo jedno veliko brdo u daljini i toranj. Pomislio sam da bi ostvario senzaciju ako se usudim na taj poduhvat. Raspitivao sam se kod drugara šta misle o tome i da li bi krenuli samnom, a odgovori su obično bili “ti si lud, znaš koja kondicija treba za to, nema šanse…”.
Pošto sam po prirodi tvrdoglav, odlučio sam da čim budem na godišnjem odmoru krenem da se pripremam i krenem makar i sam. Trenirao sam nedelju dana na obilaznici oko Smedereva, kidao noge na Udovičkom brdu, svakodnevno prelazio između 20 i 30km po drumovima Smedereva i 20-og Juna 2013-te krenuo.

Dan ranije dopumpao sam gume i sredio kočnice koje će mi biti preko potrebne na spustovima. Pošto su tog četvrtka najavili preko 35 stepeni, odlučio sam da poranim, krenem što ranije i vratim se kući do ručka. Na put sam poneo flašicu vode, cvikere, mobilni, mali peškir i nešto kinte da mi se nađe.

Probudio sam se oko pola 5h, umio, obukao i krenuo.

0 km – Resetujem brzinomer kod pekare “Bilja” na Carini gde mi je bio START etape u tačno 05:00h. Odmah spust do centra grada, dovoljno da se rasanim i zagrejem noge kroz centar grada.

6 km – Prolazim pored Jugova (odmaralište na obali Dunava, nekada omiljeno mesto za opuštanje radnika Smedereva, a danas propalo i zapušteno).
Pošto tuda svakodnevno vozim, poznajem svaku krivinu, svako dvorište i kuću. Vozim brzinom ne većom od 27km/h čuvajući se za predstojeće brdo.

10 km – Početak velikog i teškog uspona – Brestovičko brdo. Krivine, šikane nigde kraja, konstantan uspon, već počinje da mi kipi znoj sa čela, šaltam niži prenos, ne spuštam ispod 12km/h.
Prešao sam ga bez većih problema.

16 km – Konačno kraj penjanja. Pređen prvi obeleženi brdski cilj!
Krećem na spust do Grocke, taman da podignem prosečnu brzinu i povratim snagu.

20 km – Grocka. Kraj spusta, prelazim obeleženi prolazni cilj!
Delimično ravna deonica, ali prolazim kroz centar – gužva na autobuskom stajalištu, hvata me semafor, skroz usporen odlučujem da tu prvo stanem.
Pijem vodu koju sam poneo od kuće, koja je i dalje bila hladna. U obližnjoj trafici kupujem “snikers” čokoladicu, pravim pauzu od 10-tak minuta dok je pojedem i u 05:55 krećem dalje.

22 km – Kreće novo brdo i nove slatke muke – Gročansko brdo. Jednako reljefno teško kao prethodno, ali jako teže za vožnju, jer se pojavljuju busevi GSP-a, gušći saobraćaj, oštrije krivine, česta bus stajališta, zastoji, preticanja, lošiji asvalt… Sve to utiče da teže vozim, krajnje oprezno i što više uz belu traku kolovoza.
Prelazim preko asvalta na kome je žutom farbom obeležen baner “1km BC” (1Km do brdskog cilja) i to je najteži deo brda, ukupno dugačkog 5-6km.
Tu mi je bilo najteže, kao da se penjem uz masnu banderu, poslednjih 300m brda sav kipim, ali vidim na vrhu brda repetitor i znam da se mukama bliži kraj.

26 km – Vrh uspona, stižem na drugi obeleženi brdski cilj!
Odmah stajem, vadim peškir iz torbice, brišem se, pijem preostalu vodu i stavljam naočare jer znam da odmah počinje veliki spust i veće brzine (moram da zaštitim oči). Na tom spustu sam ostvario maksimalnu brzinu.

33 km – Boleč. Ravna deonica, opet me hvata semafor, gužva… Noge zagrejane, prolazim kroz Leštane, već osećam žeđ, nema stajanja do Bubanj Potoka.

42 km – Bubanj Potok – čuvena auto pijaca i najveća naplatna rampa na auto-putu Beograd – Niš.
Na obližnjoj pumpu stajem, umivam se, pijem vodu i nakon par minuta krećem. Odatle odmah počinje novi uspon i najrizičnija deonica moje maršute.
Objasniću vam i zašto: otkad su napravili obilaznicu oko Beograda da bi rasteretili most “Gazela” i centar grada, sav tranzit sa severa zemlje preko Ostružnice prolazi tuda. Nema krivina, sam pravac, pa i šleperi tutnje preko 80km/h.
Zbog straha da me neki kamion ne pokupi ili gurne s puta, dobio sam dodatnu energiju i stimulans da što pre pređem to brdo.
Opet obeležen baner “1km BC”, znam da sam blizu.

47 km – Vrh uspona, prolazim treći brdski cilj!
Stižem do nadvožnjaka koji vodi za Jajince, skrećem put Avale. Vozim uz blag uspon i razmišljam gde da stanem. Nailazim na neku prodavnicu, svraćam, kupujem nove rezerve vode, neki slatkiš i doručak (ne planirano se zadržavam 15-ak minuta jer mi je šarmantna kasirka pravila sendvič).
Sve to stavljam na rog bajsa u duplu kesu i krećem na uspon zbog koga sam i krenuo na ovu putešestviju.

49 km – Krećem da se penjem uz Avalu. Lepo obeležena banerima staza koja pokazuje 4 km dužinu uspona.
Verujte mi, ja na lepšoj stazi nisam kročio! Voziš kroz šumu, čist vazduh, zaštićen od vetra, odličan asvalt, širok put, jedva da se neki zrak Sunca probije kroz gustu krošnju do tebe.
Ne toliko težak koliko dugačak uspon, sa puno sepertina bez većih muka sam izvezao.

53 km – AVALA! Četvrti brdski cilj!
Neverovatan osećaj, kao da sam se popeo na Mesec, presrećan…

Posle 2 sata i 45minuta aktivne vožnje stižem na Avalu oko 8h. Brzinomer je pokazivao prosečnu brzinu od 19,5 km/h što mi je bilo ne moguće i odličan rezultat za tolika brda koja sam prošao.

Kod spomenika negde u hladu parkiram moju “besnu mašinu”, skidam kesu sa guvernale koja mi je dosta otežavala vožnju (jer nisam poneo ranac) i tu doručkujem.

Srećem neki duvački orkestar koji su nešto snimali, da li spot ili neki film, nemam pojma, znam da su svi bili u crnim majcama i duvali trube sa mnogo snimatelja i montera.
Obilazim spomenik i okolinu koja me je zaista oduševila.
Svaki travnjak pokošen, svaki žbun uređen, nema papirić da vidiš a kamoli neko đubre. Na svaki 15m kanta za otpatke. Sve pohvale za ljude koji održavaju Avalu.

Tek kad dođeš na ovakva mesta, shvatiš koliko je Srbija lepa, a ovakvih mesta ima dosta širom zemlje.

Pitam se zašto naši ljudi skitaju po Grčkoj i belom svetu a nisu videli ni delić lepota koje Srbija ima (verovatno da bi pohvalili za prozirno more, “sve tuđe je bolje i lepše” ili da bi ostavili pare propalim Grcima).

Spuštam se do tornja i odlučujem da tu u hladu iskuliram još nekih pola sata.
Da vas podsetim, tog četvrtka je bilo preko 35 stepeni, odmarao bih ja i duže ali dalek je put do kuće – tamo gde sam se penjao sada se spuštam i obrnuto.
Oko pola 10 krećem nazad.
Odmah spust kroz Avalsku šumu, peglao sam krivine kao Nibali na Điru.
Veliki oprez ne iskusnim vozačima, jer je put u jako lošem stanju – puno rupa i lako se može zaraditi defekt.
Kratko i slatko je trajao spust, skupljam kilometre kao deca sličice.

73 km – Prvu pauzu u povratku pravim na pumpi “Vuk Petrol” u Leštanima.

Odlučujem se za kraće i češće pauze zbog sve jačeg Sunca, a i voda mi se brzo pregrejavala.
Opet ista brda, samo im sa suprotnih strana prilazim.

Ostala su mi još 3 brdska cilja, od ukupno 7 brdskih ciljeva!

108 km – Stigao sam kući nešto pre 13h, što je ukupno 8 sati otkad sam krenuo na vožnju.
Iako sam bio premoren nisam skidao osmeh sa lica.
Zadovoljan što je sve prošlo u najboljem redu, a i dobio sam bolju boju nego one pozerke sa bazena.

Brzinomer je pokazivao pređenu distancu od 108,48km, ukupnu prosečnu brzinu od 19,3 km/h, maksimalnu brzinu od 56,7 km/h i 5 sati i 36 minuta aktivne vožnje.

Ostvario sam zadati cilj, dokazao da ko se bavi nekim sportom i rekreacijom može postići mnogo, pa i rezultate kojih nije svestan.

Vozio sam i ovo napisao sa željom da mi se što više Smederevaca pridruži u vožnji drumovima Smedereva, da tate i mame deci poklanjaju bicikle i lopte a ne skupe mobilne telefone, da gradske vlasti u dalekoj budućnosti naprave biciklističku stazu od centra grada do Jugova i time podstaknu mlade da voze bicikl.

Cela Evropa vozi bicikl, deo evropljana ga koristi kao prevozno sredstvo, samo kod nas u gradu je bicikl misaona imenica.

Bicikl može voziti svako. Živi zdravo – vozi bajs!

Autor teksta: Gale Živković

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest