12. april 2014. KULTURA – Nušićevu sočnu komediju o alavosti za vlašću i izvitoperenjima koja ona donosi, rediteljka Tatjana Mandić Rigonat je na scenu pozorišta Boško Buha postavila u vrlo grubom i radikalnom obličju. Scenski tekst je dopunjen Zmajevom pesmom „Srpska politika“, agresivno otpevanom na početku i kraju predstave, horski i u kolu, kao i dodatnim komentarima koji uspostavljaju eksplicitnu vezu sa našom aktuelnom stvarnošću, iako je radnja, u pogledu scenografije (Rigonat, Branko Cvijić), kostima (Ivana Vasić) i muzike (kompozitor Draško Adžić), smeštena u dvadesete/tridesete godine prošlog veka, kada je tekst napisan. Muzička matrica je posebno zanimljiva jer donosi miks motiva iz srpskog etna i čarlstona, čime se i zvučno određuje prisutnost različitih, shizofrenih uticaja u srpskoj stvarnosti, a referira se i na gangstersko vreme na koje čarlston asocira, kao i na predvečerje rađanja fašizma.
Izbor da muškarci igraju muške i ženske uloge, a da sinčića Raku predstavlja jedina glumica, intrigantan je i u izvođačkom i u značenjskom pogledu. On otvara beskrajne mogućnosti igre sa teatralnošću i polnom transgresijom, ali i proširuje spektar komičkih značenja. To rešenje je značajno i zato što sugeriše da je svet okrenut naglavačke, da ništa nije onako kako izgleda, da nema izvesnosti ni sigurnosti, kao ni ravnoteže jer je, između ostalog, simbolički proteran ženski princip koji uobičajeno konotira kreativnost, rađanje, stvaranje.
Goran Jevtić u ulozi Živane Živke Popović, Gospođe ministarke, dao je preafektirani lik čije su karakteristike, bezgranična primitivnost i nezajažljiva glad za vlašću, hipertrofirane, izdžikljale van svake kontrole. On igra u maniru treša, kao da je kopija gnusoba izletelih sa estrade. Živka je tako ostala bez suptilnosti koje bi njeno scensko obličje svakako učinile estetski značajnijim, ali takav napadan izbor nije samo ključno komičko sredstvo, već je i značenjski opravdan jer predstavlja vrlo direktan, alarmantan krik protiv abnormalnosti naših vremena. Pri tome je važno to što tu neumerenu postavku lika prati polna travestija jer ona po sebi sugeriše ambivalentnost sadržaja i tako značenjski dopunjuje pojednostavljenu grubost lika, čineći ga složenijim. Dalje, izbor da muškarac igra Živku omogućuje uzbudljivo razrešenje, odigravanje zaokreta koji ima ubojiti društvenopolitički smisao. Kada se okonča Živkino ministrovanje, Jevtić skida periku i samouvereno oblači muško odelo, spremna da promeni identitet u predstojećoj političkoj karijeri. To je vrlo dosetljiv, scenski efektan način da se iskaže prevrtljivost političara, činjenica da su suštinski nevažne ideje koje oni nominalno zastupaju, te da im je jedino bitno osvajanje visokog položaja, prilike za paradiranje i lično profitiranje. Takođe, to naglašavanje trenutka prerušavanja, ne samo u razrešenju, već i na početku predstave, kada Jevtić dobija periku i pokazuje da mu je grudnjak šupalj, daje još čvršće opravdanje za estradnu, treš postavku Živke.
Ostali likovi su izvajani umerenije, što je značenjski funkcionalno. Izuzetno uspešno je oblikovana Živkina skrušena ćerka Dara, skladno, suzdržano i blago (Uroš Jovčić), u suprotnosti sa majkom jer je žrtva njene jezive arogancije i tuposti. Nemanja Oliverić je takođe sugestivno napravio lik prenaglašeno ženstvene, seksepilne, ali i manipulativne služavke Anke. Viktor Savić odlučno i artificijelno igra isfoliranog i kaćipernog Ninkovića, Saša Simović karikaturalno snuždenog Peru pisara, dok je Nenad Nenadović ubedljivo i komički prodorno dao Ristu Todorovića, kao potpuno neuglednog, razrokog prostaka. Vlasta Velisavljević je koristoljubivi Ujka Vasa, Aleksandar Radojičić uverljivo samouverena Soja, dok je Miloš Vlalukin u ulozi racionalnog Čede najbliži realističkoj igri. Katarina Marković je stvorila naglašeno krut, delarteovski pokretan, mizanscenski živ lik sina Rake, bez ženstvenosti…
Upečatljivom finalu predstave, živopisnom prikazu haosa pred Živkin privremeni gubitak vlasti, doprinosi i veoma domišljat postupak postavke grupe epizodnih likova na prostor iza ogromnog rama gde je pre toga stajao kičasti ministarkin portret. On je povučen nakon scene porodičnog okupljanja, sa značenjem naslućivanja kraja njenog funkcionerstva. Kao da su zamrznuti u toj živoj slici, oni mirno prate razvoj događaja, stvaraju nekakvu ravnotežu u tom haosu, predstavljaju posmatrače koji svojim nemim prisustvom diskretno prete, podsećaju na to da bahatost funkcionera ima kratak rok trajanja. Vlast i moć su samo privremene zablude, iluzije koje izazivaju bolne potrese nakon neminovnog pada, bolnije ako su iluzije bile veće.
Ana Tasić
Izvor: Politika
