Pozorišna kritika: “Rođendan gospodina Nušića”


12. april 2014. KULTURA – Za proslavu šezdesetog rođendana Branislava Nušića, Narodno pozorište u Beogradu organizovalo je svečanost. Pre nego što će, s debelim zakašnjenjem, stići na tu svečarsku komemoraciju samome sebi, zapravo, tuđem spomeniku sebe samog u stilu strogog akademizma, po ugledu na bečku školu, koja mu, kao ljubitelju vodviljskog kalambura i gogoljevske groteske, nikada nije bila po volji, Nušić je svratio u skadarlijsku kafanu „Zlatni pehar”, kod prijatelja i ratnog druga, gazda-Spasoja, kojem najveću čast čini kad troši na veresiju.

Uz ženski orkestar, predvođen ruskom emigrantinjom, i u prisustvu buduće velike zvezde srpskog glumišta koja će se najviše proslaviti u ulogama što ih je napisao Nušić – mlade, sočne i talentom pretile Ljubinke Bobić – Spasoje velikom piscu i velikom drugu priređuje intimno slavlje od srca. Odatle, Nušiću se nikako ne ide u Narodno pozorište gde ga, novembra te 1924. godine, iščekuju da mu za njegov 60. rođendan počasti ukažu svi oni akademici, državnici, političari i ostala privredna i visokočinovnička menažerija koje je sa te iste pozornice burno ismevao. U „Zlatnom peharu”, Nušić je sa onim svetom kojem se sa scene obraćao i s kojim je na sceni radio. To je, sasvim, siže novog komada Dušana Kovačevića „Rođendan gospodina Nušića”, koji je, u režiji Nebojše Bradića u ime stopedesete godišnjice rođenja srpskog, jugoslovenskog i balkanskog majstora nad majstorima komičkog teatra.

Nušić je tu, tako je napisano i tako ga, kao otmenog i duševnog gospodina, igra Branislav Lečić – rezigniran čovek. Već je video sve i svašta, doživeo da ga kude za ono u šta veruje da ima najveću vrednost i da ga hvale za ono što smatra ništavnim. Preživeo je i najveću tragediju – nadživeo je sina jedinca. Pred nama je, dakle, čovek koji bi najradije renonsirao svoj renome, i bio ono što je bio nekad – mladi buntovnik, a kako je to nemoguće, onda bi radije da je mrtav. No, nepokorena mladalačka hrabrost, zbog koje je svojevremeno osuđen na robiju, goni ovog šezdesetogodišnjaka da uspravno sledi pogrbljenu senku svoje staračke pojave.

Atmosferu tople familijarnosti Dušan Kovačević sazdaje kako bi otvorio Nušićevu dušu da iskaže ono što inače ne govori – svoje intimne probleme, svoj žal za sinom. Ta elegija inicira setni govori o stradanju naroda, o Velikom ratu i velikoj politici, o čemu se raspričao gazda Spasoje, pobratim Apisov, i sam nekadašnji zaverenik protiv kralja Aleksandra Obrenovića. I tako se ovde sve pretvara u dramaturški instant koji najbolje izražava ona reklamna formula za patvorinu kafe – tri u jedan!

Egzistencijalni nemir kakav doista personifikuje Branislav Nušić, pretaljen je u kratki kurs o novijoj srpskoj istoriji u jugoslovenskom okviru, po receptu nedavnog beletrističkog hita pod naslovom „Knjiga o Milutinu”. Taj Milutin, ovde je sada Spasoje, a on i jeste glavni junak komada. Stoga, nije nikakvo čudo da je Dragan Petrović za tu ulogu, odigranu uistinu žovijalno, pobrao najviše smeha na otvorenoj sceni i najviše aplauza pri poklonu. A Nušić je tu vinjeta na malom slovu, usred rečenice.

Ambiciozno u nameri, ali skromno u ideji i škrto u mašti, to je, sve u svemu, „Rođendan gospodina Nušića”. U izvođenju, pak – smerno lakrdijaški. U tome su se naročito istakli Petar Benčina, u ulozi Spasojevog kelnera, pretendenta na glumački poziv, i mlada Tamara Dragičević kao mlada Boba (Ljubinka Bobić). Oni su svojski ušpinovali onaj štimung koji, među sortama meksičke i turske sapunice, srpskoj obezbeđuje osobeno mesto – specifičnu boju, aromu i ukus. Nasuprot jedva vidljivom supkulturnom andergraundu, ta i takva, vidna, srpska celovečernja pozorišna sapunica, populistička je potkultura – a ona je kod nas postala mejnstrim.

Veliki reditelji Mata Milošević i Miroslav Belović otkrili su da Nušić nije populistički, nego popularni pisac. Jer, Nušić je doista maestralan ne u svođenju karaktera na jednu jedinu crtu, nego na otkrivanju te crte na koju čovek pristaje da bude sveden, a zavarava se da je nekakva renesansna ličnost. U ovoj setnoj, sentimentalističkoj predstavi nema nušićevskog ogledala za Nušića i družinu.

Autor: Zlatko Paković

Izvor: Danas

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest