Sporovi oko uloge države


29. januar 2012. PRIVREDA – Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala, nije mala, igra danas tri finala,pronosi se internetom doskočica koja bi da uzlete rukometaša, vaterpolista i Đokovića pripiše u zasluge i –celoj državi. Gotovo istovremeno nam se, doduše, i država „razigrala“ –otkupila je od Grka ostatak akcija u „Telekomu“a od Amerikanaca preuzela gazdovanje železarom u Smederevu, kojoj je pretilo zatvaranje.

Od sportista smo očekivali, po običaju, da se pokažu uspešnijim ne samo od mnogih drugih nego i od nas ovakvih kakvi smo. Pomenuti „trofeji“ u rukama vlasti predstavljaju iznenađenje, ali samo donekle jer su osvojeni bez konkurencije, pošto prethodno niko nije hteo da plati cenu koju smo tražili za „Telekom“, dok je Ju-Es stil rešio da napusti fabriku u kojoj je beležio gubitke.

O pojedinostima naših slučajeva naknadnog podržavljenja, kako sportskih podviga tako i tržišne iznudice, još će se dugo pričati. Odgonetaće se i zagonetka: zašto smo nacija kojoj sportski „internacionalci“ (većina na radu u inostranstvu, naročito širom Evrope) donose vrednija međunarodna priznanja nego političari i biznismeni?

Polako. Slične, a još veće nedoumice more i svet.

Među njima su: kakvi treba da budu, sada prilično poremećeni, odnosi između države i tržišta, demokratije i finansijskih centara, globalnih kretanja i lokalnih običaja, vlasti i građana? Pa i –kako se snaći u premeštanju ekonomskog rasta s klasičnog Zapada na „novi Istok“ i šta je dovelo do situacije da posrće evropska „država blagostanja“ a ubrzano se razvija autokratska Kina koja je postala i glavni poverilac jedine supersile, Amerike…

Iz bar hiljadu prelistanih stranica, koje su ispunili autorski tekstovi eksperata za oblikovanje svetskog poretka ili intervjui s njima, proizlazi samo da je sadašnje stanje neodrživo. Nema, međutim, saglasnosti oko toga – šta bi umesto njega.

Najveći je spor, čini mi se, oko uloge države. Ishod bi mogao da odluči o kretanjima, pogotovu u ovoj izbornoj godini, koja će odlučivati o sudbinama svih nas.

Linija razgraničenja je krivudava. Ako, na primer, Barak Obama bude reizabran za šefa Bele kuće i njegovi demokrati ponovo sačine većinu u oba doma parlamenta, i prethodno u Francuskoj a kasnije i u Nemačkoj levičari preuzmu vlast od desničara, uloga države bi se, prema raspoloživim predviđanjima, verovatno povećavala. U suprotnom –bila bi još manja.

Ali, poodavno sudbina zemalja ne zavisi samo od izražene volje njenih građana. Nema više države koja može sasvim samostalno da odlučuje,u sve složenijem odmeravanju snaga na globalnoj sceni.

Zbivanja na našem kontinentu su, u tom pogledu, najilustrativnija. Da bi održala konkurentski i partnerski prestiž među državnim džinovima –kakvi su Amerika, Kina, Rusija, Indija, Brazil –Evropa se trudi da i sama deluje kao jedna velika država.

To joj, pak, još ne uspeva. Članice njene unije drže do sopstvenih, i dalje visokih, doza suvereniteta, pri čemu ih neki (kao Grčka) izražavaju viškom zaduženja, drugi nedovoljnom solidarnošću (kao Nemačka) a treći (kao Britanija) raznovrsnim distanciranjem od te neusklađenosti.

U međuvremenu, u Aziji upadljivo raste model državnog kapitalizma. Kao kombinacija moći jednopartijske države i kapitalizma, konstatuje „Ekonomist“ u opsežnoj studiji, a koji pojedinim analitičarima liči na eksperiment koji je primenjivan u bivšoj Jugoslaviji.

Uz napomenu da taj model, zbog ubrzanog privrednog razvoja, može da nađe privrženike i u demokratskim sistemima, list ukazuje i na njegove mane. A kao glavnu ističe – uvođenje komercijalnih kriterijuma u političko odlučivanje i uplitanje političkog odlučivanja u komercijalne tokove, što pogoduje širenju korupcije. Takva preplitanja se, istini za volju, primećuju i u zemljama kao što je naša, koje nisu na registrovanoj „osovini državnog kapitalizma“.

Za veću ulogu država u suzbijanju lokalnih i globalnih neuravnoteženosti, zalažu se autoriteti, poput dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, Džozefa Stiglica, Pola Krugmana i Amartje Sena. Ne proriču, kao neke njihove kolege, „propadanje kapitalizma i demokratije pred naletom tržišnog socijalizma“, već preporučuju da države doprinesu modernizovanju tog tandema, u čijoj je prirodi, kao i u ljudskoj uopšte, da krize i izaziva i rešava.

Mi smo izuzetak od pravila. Više i od kapitalizma i od socijalizma i svakog drugog „izma“ kod nas uspeva „sportizam“. U kome nas na međunarodnoj sceni najviše afirmišu oni koje nismo dovoljno cenili da bi ostali da rade s nama…

Momčilo Pantelić,Politika

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest