Rekli su mi da Tita ne gledam u oči


25. maj 2017. DRUŠTVO – Izvor: Večernje novosti – Dragi naš, druže Tito. Čestitam ti rođendan i Dan mladosti u ime omladine, naroda i narodnosti naše socijalističke samoupravne domovine. Sa tobom smo u borbi za mir u svetu i za bolje sutra. Volimo te, druže Tito!”

Ovo je čestitka koju je Milivoje Miša Maričić (66), poljoprivrednik iz Selevca kod Smedereva, uputio Josipu Brozu Titu predajući mu štafetu mladosti 25. maja 1976. Posle četiri decenije, čika Miša tekst nije zaboravio.

– Ne može to da se zaboravi – kaže dok reprizno recituje čestitku, za “Novosti”.

Zapinje baš na istom mestu, kao tada, pred milionima očiju, a najvažnije, pred maršalovim.

– Evo, i sad zastanem kod “samoupravne”. To je čudo. Tada sam, od trčanja uz stepenice, baš tu ostao bez daha. Publika počela da aplaudira, bodri. Tito, misleći da neću moći da nastavim, pružio ruku da uzme štafetu. Ali, ja ne dam. Sve dok nisam izgovorio čestitku do kraja.

Tekst je, veli, sam napisao, a onda ga, sa kolegama iz SKJ, “pročešljao”. Priznaje, nije znao da se Titu ne persira, i da mu se godine ne pominju.

Kada mu je saopšteno da je Savezni odbor za proslavu Dana mladosti doneo odluku da on, kao uzoran 25-godišnji poljoprivrednik, preda Titu štafetu za 84. rođendan, priznaje, nije bio najsrećniji.

– Ma, bio sam u čudu, preplašen. Šta ja, običan seljak, da predajem štafetu? Nisam mogao sebe da zamislim. Tek posle sam osetio sreću, ponos, shvatio koliko je to velika stvar. Za mene, kao san.

“Kao divan san”, upravo je stajalo i na naslovnoj strani “Novosti” 1976. ispod fotografije Tita i Miše Maričića. Pokazuje nam patinom pozlaćene isečke iz novina u albumu, dok pozira za nove naslovne, uz opasku da ne ume da se smeje.

Priča kako je, dok je selo bilo na nogama od ushićenja, zbunjen ostavio roditelje, suprugu, sina, 20 junadi i 200 tovnih svinja, i 11 dana pre pre sleta pošao u prestonicu.

– Od dana kada je saopšteno da ću uručiti Titu štafetu, preuzeli su kompletnu brigu o meni. Znate, moglo je svašta da se desi. Da me zgazio auto, niko ne bi rekao nesreća, nego ubili ga. Doveli su me u hotel “Slavija”. Imao sam domaćina, nekog Pantovića iz Predsedništva omladine SKJ. Svaki dan konferencije za medije, što mi je najteže bilo. Ispunjavali su mi svaku želju. Vodili u obilazak grada, Skupštine, da upoznam fudbalere Partizana… Šta sam, bre, Dragice, sve radio tih dana? – od supruge traži pomoć u oživljavanju uspomena.

Osim što je pripremao um, za 31. predaju štafete, morao je da trenira i telo.

– Imao sam kondicionog trenera, nekog Nikolu Petrovića, penzionisanog potpukovnika. Svakog dana smo trčali po desetak kilometara Topčiderskom alejom, šumom, oko stadiona. Jer, problem je bio posle trčanja uz stepenice izgovoriti tekst. Srećom, bio sam u kondiciji.

Maričić i Tito na naslovnoj strani “Novosti” od 26. maja 1976.

Slet sa 6.000 učesnika nosio je naziv “Znamo svoj put”. Na stadion ga je dovezao dva sata uoči priredbe vojni automobil. Dok je unezveren čekao i šetao, došlo je mnogo ljudi da ga zagovara i hrabri.

– Ogrnuli su me crvenim plaštom. Imam ga i danas. Trema je bila sve veća. Samo sam mislio na tekst, i da ne zaboravim savet da Tita ne gledam u oči, kako se ne bih zbunio.

Čin Mišinog čestitanja rođendana Titu u svečanoj loži stadiona JNA ispratile su desetine miliona ljudi, a kasnije, na prijemu u foajeu, Tito i Jovanka su mu čestitali.

Kada se kao zvezda proslave Dana mladosti vratio u selo, osim svečanog dočeka, kaže, sve je bilo isto.

– Zatekao sam moje u njivi da kopaju. Šta ću, presvučem se, i ‘ajd u kopanje.

Skinuo je belo odelo, sašiveno po meri, koje je nosio tog važnog dana, i obukao radno. Odelo je danas, uredno složeno, sa košuljom i kravatom, a od godina, kao i fotografije, dobilo je zlatkasti sjaj.

Dragica i Milivoje sa unukom Viktorom,foto N.Živsnović

U svome domu u Selevcu, čika Miša danas uživa sa tri naslednika Maričića, unucima Mihajlom, Lukom i Viktorom. Viktor, dvogodišnjak, dekin je mezimac.

– On je moja štafeta. Rođen je 25. maja – priča sa širokim, najponosnijim osmehom, čovek koji kaže da ne ume da se smeje.

Dok razmišlja da odelo sa sleta iz 1976. pokloni Muzeju, kroz smeh, seća se anegdote od tog 25. maja.

– Zbog odela, zamalo da ostanem bez domaćina. Pred slet, prosuo mi je pivo po rukavu. Dok sam u toaletu sušio rukav deset minuta, ovaj se pomerio nije, sedeo beo i ukočen. Tek kada se uverio da fleke nema, počeo je da me grli i ljubi od sreće…

– Tito mi je poklonio pozlaćeni sat “marvin” i rekao da ga sačuvam za uspomenu. Odgovorio sam: Druže Tito, ako treba, i stražu ću da stavim pored njega. Ali, nažalost, nisam ga sačuvao. Poklonio sam ga starijem sinu, a njemu opljačkali kuću i ukrali sat.

 

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest