Pokretanje Železare – za i protiv


29. april 2013. PRIVREDA – Izvor: Politika – Pokretanje „Železare Smederevo” podelilo je domaću javnost. Da li je taj čin države akt populizma, odnosno neracionalnog igranja državnim parama, ima li uopšte tržišta za njene proizvode ili će ona raditi za magacin, dokle će biti na državnim jaslama, dokle će praviti gubitke zarad viših ciljeva…

O tome mišljenja sučeljavaju Aleksandar Ljubić, državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede, i Miroslav Zdravković, urednik sajta makroekonomija.org.

Politika: Koji je motiv države za pokretanje „Železare”?

Ljubić: Raniji vlasnik, američka kompanija „Ju-Es stil”,ranije je već ugasio jednu peć, a druga je radila do juna prošle godine. Posle toga je zbog njihovog odlaska i nepovoljne situacije na tržištu ta druga visoka peć bila stavljena na tihi hod. Iz tehničkih razloga visoka peć ne može predugo da bude u tihom hodu. Ukoliko bi se i druga peć ugasila onda „Železara” više ne postoji. Postojale bi samo dve mrtve peći. Ili još brutalnije – postale bi samo sekundarne sirovine. S druge strane imate ceo jedan grad koji živi od te čeličane, to je 5.000 ljudi. I još bitnije, zbog tehnološkog procesa, armija ljudi je vezana za „Železaru”. Procena je da 5.000 ljudi radi u „Železari”, a oko 15.000 ljudi živi od „Železare”, znači da je oko 20.000 ljudi direktno ili indirektno vezano za čeličanu.

Politika: Da li je odluka države zapravo populistička?

Ljubić: Nije populistička. Kao državni sekretar u Ministarstvu finansija smatram da je odluka bila opravdana i potrebna. Pre svega ne možete gasiti jedan grad i ne možete ostaviti ceo jedan grad bez posla. Smederevo nije mali grad. S druge strane, država se ne ponaša kao privrednik. Kada je nekoliko meseci zaredom imao gubitak „Ju-Es stil” je ugasio „Železaru”, odnosno preneo ju je Republici Srbiji. Država takođe nije preduzetnik, jer kada on ima gubitak od deset evra on taj posao prekine. Država mora biti i socijalno odgovorna. Mi sada imamo fabriku koja plaća poreze i doprinose. Gubici koje ima država nisu identični onima koje imaju kompanije kada njima upravljaju. Pored toga, čelik je strateška sirovina i interes svake države je da ima takvu sirovinu i da ne zavisi od uvoza. Sam izvoz čelika je bitan i za nas, a važan je i za projekat reindustrijalizacije. I to za automobilsku industriju koja je deo plana reindustrijalizacije, za industriju komponenti.

Politika: Ali, deo ekonomske struke smatra da je za državu isplativije da čeličana postane samo nekretnina ili sekundarna sirovina kako vi kažete i da je celishodnije isplatiti socijalni program i pomoći pokretanje malog biznisa?

Zdravković: Osnovni interes države trebalo bi da bude borba protiv bele kuge. Znači, demografija, a posle toga broj zaposlenih i prostorni raspored, jer to ide jedno s drugim. Ako imam neku kritiku daleko bilo da je ona vezana samo protiv samog rada „Železare” koliko je vezana za efikasnost potrošnje državnog novca. Malinari protestuju svake godine, policija ih uvek spreči da dođu u Beograd, dok je Smederevo na 40 kilometara od Beograda i ti radnici mogu da budu vrlo brutalni u svom protestu. I to je razlika u načinu na koji se ponaša država prema radnicima.

Politika: Da li to znači da je pokretanje „Železare” motivisano strahom od socijalnih nemira?

Zdravković: Šta ćemo s Pribojem i tamošnjom fabrikom kamiona? Po meni je mnogo veći interes države da u Priboju opstane stanovništvo u odnosu na to šta će biti sa Smederevom koje je geografski na Dunavu. To je slično tome što sam kao Jagodinac protiv toga da se dele subvencije tamošnjim preduzećima koja bi i, inače, kao komponentaši došli da budu što bliže „Fijatu”. Gubitak „Železare” je, radila ne radila, 12-13 milijardi dinara godišnje. Zašto se taj novac ne bi upotrebio na neki efikasniji način i na korist većeg broja stanovnika. Sa istom svotom je mogla da se kupi kosmička tehnologija i da se bavimo proizvodnjom svemirskih letelica makar da proizvode kišu jer imamo sušu svakog leta. Suština je da li postoje druge mogućnosti.

Politika: Država je u startu predvidela gubitak od nešto više od dve milijarde dinara. Da li ste potcenili gubitak jer su, na primer, Amerikanci napravili minus od 15 milijardi dinara u 2011. godini?

Ljubić: U ovom trenutku gubitak u proizvodnji čelika se procenjuje na kretanju sirovine na tržištu jer miuvozimo sirovine za proizvodnju čelika. Tržište čelika je vrlo promenljivo, od 2008. godine je u konstantnom padu. Za nas je vrlo ohrabrujuće da se cene sirovina oporavljaju. Jer, bilo je perioda s padom cene čelika kada su se cene sirovina zadržavale na visokom nivou. To je prouzrokovalo probleme svim čeličanama. Osećaju se blage naznake popravljanja. Da je država donela populističku odluku postavila bi politički menadžment u fabrici. Država je donela privremenu odluku jer smatra da ne može dugoročno njom da upravlja, već samo u prelaznom periodu. Sutra kad budemo prodavali „Železaru” ne možemo tom nekom prodati nekretnine, jer investitora interesuje čeličana koja radi. Mi nastavljamo potragu za strateškim partnerom.

Politika: Da li je dobro vreme za takvo ponašanje države jer je pre nekoliko dana „Arselormital”, jedan od najvećih svetskih proizvođača čelika, doslovce ugasio dve visoke peći u svojoj čeličani u Francuskoj?

Ljubić: Kriza je i upravo zato država donosi ovakvu odluku. Ta kompanija kao jedna od najvećih može sebi da dozvoli luksuz gašenja. Mi to ne možemo jer imamo jednu jedinu železaru. Ona je i jedina u regionu. Smatram da država ne treba da ostane dugoročno.

Politika: Da li se može desiti da traženje strateškog partnera postane igra bez kraja?

Ljubić: Nećemo ga naći u narednih 15, mesec, ili 60 dana. Ali kriza na tržištu čelika neće trajati večno. Evropska unija je nastala na dogovoru za čelik i za njih je vrlo rizično da kriza u toj oblasti traje dugo. Kada se tržište čelika bude oporavilo, a vezano je za razvoj svake zemlje, siguran sam da ćemo naći partnera.

Zdravković: Da se vratim na sam pojam demokratije. Pošto se kod nas previše upotrebljava reč država mislim da bi primenu trebalo oporezovati. Postoji ugovor s „Fijatom” po kome je uslovljeno povećanje broja zaposlenih za 600 do 1.400 ljudi kreditiranjem kupovine njihovih automobila. Ko je taj u Srbiji ko će da odluči da se veže zapošljavanje u „Fijatu”s kupovinom automobila. Za te pare može da se kupi 8.000 visoko kvalitetnih junica i da 4.000 seljaka ima prihod što je suprotno zaduživanju onih koji kupuju automobil. Jedno se priča pre, a drugo posle izbora za ekonomske ciljeve. Činjenica je da u poslednje 24 godine ukupan broj zaposlenih pada. Dok se radi tako da nemamo precizno definisane prioritete imamo stihiju i za 20 godina imaćemo 3,7 miliona ljudi koji žive južno od Beograda sa 600.000–700.000 starih ljudi i besmisleno ćemo izgubiti teritoriju centralne Srbije. I to zato što nemamo jasno definisane ciljeve čemu služi potrošnja državnog novca. Mi imamo ad hok varijante od „Fijata” do Smedereva.

Ljubić: Država je u kriznim situacijama vrlo bitna. Pre nekoliko meseci nemački kancelar je direktno pregovarao za „Opel” u kome nemačka država nema nijednu akciju. Američki predsednik je pregovarao za „Krajsler” grupaciju iako država nema nijednu akciju. Država je tu da zaštiti radna mesta u kriznim vremenima. Hteli mi da priznamo ili ne kriza je u Evropi i to tržišta i razvoja. To direktno utiče na radna mesta i danas se svaka evropska zemlja bori za svako radno mesto.

Politika: Da li proizvodni program „Železare” može da ide u „Fijatovu” proizvodnju?

Ljubić: U ovom trenutku „Železara” to nema. U prvom momentu kada je „Ju-Es stil” otišao iz Smedereva postavilo se pitanje zašto nije i iz Košica kada je tamo radna snaga skuplja. Upravo zbog široke lepeze proizvoda Košica. Između ostalog, imaju i sisteme za galvanizaciju, odnosno postrojenja za proizvodnju galvanizovanih limova. Mi kao država nećemo investirati u galvanizaciju, već tražimo partnera koji će investirati u nove linije. Mi ćemo kao država stvoriti okruženje. Od „Fijatovog”menadžmenta dobili smo uveravanja da oni žele da pomognu i ukoliko budući partner bude uložio u sisteme za galvanizaciju „Fijat grupa”, znači ne samo fabrika u Kragujevcu, spremna je da potpiše dugoročni ugovor i da se snabdeva čelikom za čitavu grupaciju od novog strateškog partnera. To možemo tom potencijalnom partneru da ponudimo da bi što pre došao.

Politika: Ko su sada, u krizi, kupci za novu proizvodnju čelika?

Ljubić: U maksimalnom režimu kapaciteti „Železare” je dva miliona tona. U ovom trenutku radi jedna peć do 70.000 tona i za te količine ima kupaca pre svega na domaćem tržištu.

Politika: Da li će brojnimenadžment zadržati plate koje je imao kod Amerikanaca, a koje su u javnosti ocenjene kao previsoke za firmu na državnim subvencijama?

Ljubić: To uopšte nije tačno. Možda su bile velike plate američkog dela menadžmenta, ali ne i našeg dela. Danas sudbinu dele i menadžment i 5.000 radnika, a to je da primaju 80 odsto onog što su ranije dobijali.

Politika: Kolika je prosečna zarada u „Železari”?

Ljubić: Ne znam tačno.

Zdravković: To je i dalje iznad republičkog proseka. Ako je rukovodstvo isto kao kod Amerikanaca i praktično ima iste plate, zar nije njihov posao bio da spreče svaku mogućnost da „Železara” počne da radi? Jer, pošto su Amerikanci otišli proizvodnja je totalno pala, a sav njihov posao su preuzele Košice. Da li je njihov posao bio da, obarajući proizvodnju u Smederevu, dižu cenu prilikom prodaje Košica?

Ljubić: Odluku da se peć stavi na tihi hod, što znači prestanak proizvodnje, donela je prethodna vlada, a ne menadžment. Ostavljajući postojeći menadžment ubeđen sam da smo doneli pravu odluku.

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest