Mišljenje: Borko Kašanski


29. jun 2012. PRIVREDA – Neću pisati o vladi. Mada bi, shodno trenutku, verovatno trebalo. Ali, verujem da je već rečeno gotovo sve što je moglo da se kaže. A ono što nije čitaćete nadugačko narednih dana. Stoga ne bih da se mešam u posao političkim analitičarima i ovdašnjim kolumnistima, oni će sve to reći mnogo bolje od mene. To je njihov teren…

Ali, hoću da pišem o „Železari” u Smederevu, koju, pošto sam dovoljno mator, pamtim i kao „Sartid”. Od nje zavisi Smederevo, metalci kažu i pola Srbije, mada je to već ozbiljno diskutabilna teza. I to je, da se vratim temi s početka, možda i prvi zadatak s kojim će se suočiti novi „žitelji” Nemanjine 11, kada se raspakuju i naprave inventar. Priznajem, ne bih bio u koži onom kome u raspodeli plena zapadnu slova E (ekonomija) i Ž („Železara”).

Dilema je, koliko se ja razumem u ekonomiju, a razumem se, da budem neskroman, tu i tamo, kako od dva zla izabrati manje. Dakle, s jedne strane je pretnja da „Železara” do daljnjeg prestane da radi, što bi suva ekonomska logika svakako nalagala, ali bi 5.500 ljudi ostalo bez posla, Smederevo bi bilo polumrtav grad i u ponor bi se survalo još mnoštvo firmi (snabdevači, prevoznici, kooperanti…).

Na prvi pogled, već sam izneo dovoljno argumenata da svako iole normalan vikne: „Majstore, ne gasi peći ni slučajno. Pa šta košta da košta!” Problem je, međutim, što baš košta. Od trenutka kada je država od Amerikanaca preuzela „Železaru”, iz budžeta je i za ovako kilav nastavak poslovanja otišlo na desetine milione evra. Da li je to isuviše, moraćete ipak da procenite sami, jer ne postoji niko ko bi mogao sa sigurnošću da izvaga sve ekonomske, socijalne, pa, ako baš hoćete, i političke aspekte takvog pitanja.

Da ne bude zabune, valjda je svima, pa i Smederevcima, jasno da rad „Železare” plaćaju i Piroćanci, Vranjanci, Beograđani, Novosađani… Plaćamo, međutim, i za „Fijat”, „Gorenje”, „Beneton” i ko zna šta još. Samo što „Železara” mnogo više košta, pa više i bode oči.

Moje stanovište naginje ka manjoj regulativi države, odnosno prepuštanju slobodnim pravilima tržišne utakmice najvećem broju njenih učesnika. Ipak, ne gajim iluziju da sam sto odsto u pravu. I srećan sam što ne moram da se izjašnjavam šta ćemo sa „Železarom”.

Neko će, međutim, morati. I to pod hitno. Koliko sutra. Sorry, momci, šta da vam kažem. Dobro došli u Nemanjinu…

Izvor: pressonline.rs

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest