Mesto gde curi čelik i teče život


05. jun 2013. PRIVREDA – “Srećni smo kad iz železare izlazi gust dim. To znači – živa je. Nije fabrici suđeno da tihuje”.

Ovu rečenicu izgovaraju radnici Smederevske železare među kojima je i Zoran Veličković (47), prvi topioničar na livnoj platformi Visoke peći broj 2 u Smederevu.

Njegov posao je da kontroliše otvaranje i zatvaranje ove čelične grdosije. Kolege iz najveće srpske čeličane kažu – jedno od najtežih i najopasnijih zanimanja. Jer, u tečnoj fazi gvožđe dostigne temperaturu od 1.480 stepeni Celzijusa.

“Teško jeste, posebno kad se peć otvara, ali ne žalim se. Samo neka je posla. Mi, pećari, kao deca smo se radovali kad je 22. aprila, posle devet meseci obustave, ponovo poteklo prvo tečno gvožđe”, kaže Zoran koji je u železari 27 godina.

U Železari Smederevo trenutno radi Visoka peć broj 2. Visoka peć broj 1 čeka, kažu i rukovodstvo i radnici, nižu cenu sirovina, a višu cenu čelika.

Visoku peć opslužuje 100 ljudi. Posadu na čeličnom džinu, koji se visoko propinje nad usijanim grotlom, čine četiri brigade koje rade u tri smene. Neprekidno. Ostalih 350 radnika pripremaju lonce, zasip, “seju” ugalj…

“Važno da je “dvojka” živa. Odahnuli smo. Dobili nova krila. Znamo šta Železara znači Smederevu i Srbiji”, govori Ivan Nikolić (33), rukovalac rashladnog sistema.

I Ivanov otac ceo radni vek proveo je uz nju.

“Ona nas je othranila. Dok železara nije radila i ja sam se, kao i drugi radnici, snalazio, radio na crno”, kaže Ivan.

Smederevska železara proživljava tešku krizu. Ponovno pokretanje proizvodnje svih 5.000 zaposlenih dočekalo je sa olakšanjem i novom energijom. Stalo im je da tržištu, i našem i stranom, iznova ponude dobar, kvalitetan proizvod. Da se kupci, kao nekad, ponovo bore za smederevski čelik.

U Mernoj sali, Aleksandar Đorđević, rukovalac gasnog sistema i Mirko Dušić, poslovođa, na monitorima prate rad visoke peći. Kažu, ovo je srce železare. Prate njene otkucaje, srećni kad radi mirno, bez amplituda.

Darko Đorđević, direktor pogona proizvodnje gvožđa objašnjava da se iz ove sobe prate pritisak, zasipavanje i hiljade parametara temperature. Visoka peć je najkompleksniji agregat u metalurgiji. Njeno gorivo su rudni materijal i koks. U kontinuiranom procesu iz peći se periodično ispušta tečno gvožđe i šljaka (troska), kao nusprodukt.

Radnici u aluminijumskim odelima kontrolišu grotlo u kojem vri vrelo gvožđe. Dugačkim šipkama pomažu da se istopljeni materijal ispusti kroz provodni otvor u glavni kanal. Tu se razdvaja gvožđe i troska. U tečnoj fazi gvožđe dostiže temperaturu od 1.480 stepeni Celzijusa, a tečne troske čak 1.530.

Gvožće se odavde transportuje u čeličanu i prerađuje u čelik, a šljaka na granulaciju i prodaje industriji cementa.

Dejan Cvetković (31), metalurg, smenski poslovođa. Zovu ga nada pećarstva. I njegov otac radio je na visokoj peći.

“Kao stipendista odmah sam dobio posao. Voleo bih da železara ponovo školuje mlade. Nije lako, ali posao je danas privilegija. Još će železara zapošljavati stručnjaka”, kaže Dejan.

To tvrdi i Dušanka Ranković, menadžer. U Železari će posla biti za još 250 mladih, pre svega u proizvodnji.

“Teško je, kriza nas sve potresa, ali Železara ima budućnost. Naša fabrika hrani hiljade porodica. Od nje žive i brojni kooperanti. Verujemo i u državu i njena obećanja da će podržati metalsku i industriju čelika”, kaže Rankovićeva.

Hrabre ih i zvanični podaci da su se u prva četiri meseca ove godine u vrhu uvoznih proizvoda nalazili upravo gvožđe i čelik.

Sa visoke peći lete milioni sitnih čestica grafita. Padaju po licu i crnim radničkim rukama.

“Neka, neka… Ovo su naše konfete”, kaže pećar Miroslav Popović.

Izvor: Večernje novosti

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest