Dragoljub Žarković: Šta je sporno oko privatizacije Železare?


04. april 2013. DRUŠTVO – Izvor: Vreme – Nemanja Kolesar je nalik junacima iz Balzakove stvarnosne proze, samo što ne pripada prvoj generaciji prve buržoaske akumulacije kapitala, već je junak naših dana: tako mlad a već bogat.

Ne bih ja to o njegovom bogatstvu ni slutio da se sam nije promovisao u jednom od onih “život i stil magazina” pa sam još pre par godina, kad sam ugledao to samohvalisavo oduševljenje stilom sopstvenog života, upitao samog sebe kako taj momak s manje godina života od godina mog radnog staža još nije uhapšen.

Ali, evo ga – pao je kao žrtva antikorupcijske borbe u istrazi oko prodaje smederevske železare i, osim njegovih najbližih, neće imati ko da ga žali. On je idealna žrtva – došao je niotkuda, negde je bio nestao, i sad se pojavio na vrhu Vučićevog mača.

Rekao bih čak da je Kolesar idealan tip za isterivanje pravde, osim što nam opet preti opasnost da s prljavom vodom iz lavora bacimo i bebu u ovde očigledno jalovim pokušajima da shvatimo prirodu kapitala i tržišne logike.

Reč je, dakle, o nekadašnjem Sartidu, poznatom po tome što je Dušan Matković, poslednji slobistički direktor posrnulog Kombinata zasnovao proizvodnju pečuraka u halama gde je formalno bilo zaposleno deset hiljada ljudi, tradicionalnom balastu u svakom budžetu Srbije koji je posle oktobarskih promena prodat američkoj kompaniji “US stil”, koja je s nešto više od pet hiljada zaposlenih postala najveći bruto izvoznik Srbije, koja je obezbeđivala oko trideset odsto prihoda u teretnom železničkom saobraćaju Srbije i, dok je trajalo, uvela novu kulturu rada i ozbiljne standarde, uz investicije od oko pola milijarde dolara.

Šta se zamera Kolesaru i kako je on kriv za ovaj veleobrt koji je krenuo u trenutku kada je mlađani tajkunski kadet postao šef kabineta Zorana Đinđića?

Prvo, govori se o tome da je on naložio da se u dosluhu sa sudijom Goranom Kljajevićem sprovede stečaj nad firmom koja je u tom trenutku imala 1,7 milijardi dolara gubitaka. Umesto da se na odgovornost pozove i pred lice pravde dovede onaj ko je dozvolio da se napravi toliki gubitak, odgovaraće oni koji su to presekli na račun države i poverilaca. Ko bi, inače, platio taj dug?

Drugo, na teret Kolesaru i drugima koji će biti okrivljeni u ovom predmetu stavlja se okolnost da je železara prodata Amerikancima direktnom nagodbom. Nije nikakva tajna da je pokojni Zoran Đinđić tragao za takvom vrstom strateškog partnera kao što je jedna od vodećih američkih kompanija i da je cena bila manje važna od potencijalne koristi, tim pre što su pogoni bili u takvom stanju da bez masivne investicije peći nisu mogle biti upaljene.

Uostalom, zar nije direktnom nagodbom, bez tendera, ovih dana ova vlada prodala poljoprivredno zemljište “našem bratu, šeiku” i hoće li to biti osnov da sutra neko zbog toga odgovara?

Mačka u džaku: Potpaljivanje javnosti i peći

Bilo kako bilo, prodajom železare Srbija je u jednom trenutku skinula ogroman kamen s vrata i dok su berzanske cene bile solidne kombinat je radio i punio budžet. Onda je došla kriza i Amerikanci su otišli, a mi smo nudili naokolo tendersku dokumentaciju za njenu preprodaju pa niko nije hteo ni da je pipne, onda smo probali da je utrapimo direktnom nagodbom pa je ishod bio isti i sada ćemo mi iz naše sirotinje da potpalimo peći koje će u vrlo kratkom roku da sagore novu milijardu gubitaka.

Kolesaru i društvu čija se imena već povlače po tabloidnim službenim glasnicima na dušu se stavlja i da su železaru prodali ispod knjigovodstvene cene, kao da NIS nismo prodali Gaspromu po istom principu, jer roba vredi onoliko koliko je neko spreman da plati za nju i koliko može strateški da unapredi posao a ne onoliko koliko piše u knjigama.

Ako su samo ova tri elementa osnov za Kolesarovo privođenje i zadržavanje u istražnom pritvoru, onda tužilaštvo ima loš predmet u rukama. Ali nije poenta u tome. Radi se, sad se već može reći, o praksi da se arbitrira u privrednom životu i da se stvara privid odlučnosti da se kriminal istera na čistinu. Ovo s Kolesarom, ako tužilaštvo ne saopšti još nešto osim ovde navedenog, liči na suđenje Zoranu Đinđiću, odnosno njegovoj vladi koja je strateškog partnera tražila u američkoj firmi za razliku od ove kojoj je šeik omiljeni gost.

Uhvati me ako možeš: Ko je lud da plaća?

Ne bih ulazio u analizu mana budžetskog načina finansiranja javnog informativnog servisa. Ali, sigurno je da će to povećati opasnost od vlastodržačkog uticaja na ponašanje medija. Nesporno je, međutim, da je povodom funkcionisanja ove službe od opšteg interesa nešto moralo da se uradi kad je mogućnost naplate pretplate gotovo presahla, što zbog sirotinjskog života, što zbog fenomena da se masovno kršenje obaveza ne može u potpunosti kažnjavati i naplatiti.

Država bi sudskim putem morala da goni gotovo 70 odsto obveznika televizijske pretplate, a to je nemoguća misija.

Uzmimo struju za primer, o čemu inače opširnije pišemo na narednim stranicama ovog broja “Vremena”. Dug za struju premašuje milijardu evra. Država je ponudila da gotovo 600.000 dužnika izmiri svoje zaostale obaveze na rate a još bi bili stimulisani otpisom kamata na dug. Dan posle kraja roka u kome je ova ponuda važila prijavilo se samo oko 15 odsto dužnika koji su prihvatili ponudu.

Ministarka za energetiku Zorana Mihajlović obratila se preko javnog servisa naciji i rekla da će nakon isteka tog roka struja biti isečena onima koji nisu sklopili ugovor. Hoće vraga, gospođo ministarko. I koliko odmah rok je produžen za još 15 dana.

Toliki broj ljudi bez struje ne bi smeo da ostavi ni neki stabilan režim. Pre će biti da će neki drugi Vučić, a možda i ovaj isti, koji, sudeći po njemu bliskim medijima, ukida pretplatu i teret finansiranja javnog servisa prebacuje na budžet, izaći na isti javni servis i reći da se građanima oprašta dug za struju i da ćemo tu milijardu evra platiti (nadoknaditi) iz budžeta, što će opet značiti da su u ovom društvu budale oni koji plaćaju svoje obaveze, jer će ih i u slučaju televizije i verovatno u slučaju struje platiti dva puta.

Tako se, na temelju opšte osirotelosti, uzgaja i kultura neplaćanja koja još postaje i instrument za političke obračune, područje na kome se mogu uknjižiti, pored opšteg gubitka, dobici za one koji nečiju obavezu prebace na opštu grbaču.

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest