Dimitrije Boarov: Industrija na budžetu


08.mart 2013. PRIVREDA – Svako ko bilo šta zna o evropskoj proizvodnji čelika mogao je sa sigurnošću da prognozira da Uralvagonzavod iz Rusije neće poslati ponudu za preuzimanje Smederevske železare, pa bi danas bilo nekorektno reći – Rusi opet izneverili.

Dakle, pred Vladom Srbije se, godinu dana od odlaska Amerikanaca iz Smedereva, nalazio problem – šta da se radi za železarom „na tihom hodu“ koja je Srbiji na teretu već duže od pola veka, nekad više nekad manje?

Vlada je o tome morala da odlučuje u vreme kada svih 360.000 radnika zaposlenih u 500 evropskih čeličana strepe za posao. Jer, situacija i perspektive su loše – udeo Evrope u svetskoj proizvodnji čelika (između 2001. i 2011. godine) smanjio se sa 22 na 12 odsto, a ponovni talas pada prodaje automobila donosi nove nevolje za plasman čeličnih limova. Poznati svetski proizvođač čelika indijski Mital u Evropi je već zatvorio čeličane u Belgiji, Luksemburgu i Francuskoj, a i drugi kreću istim putem.

US Stil je posle napuštanja Smederevske železare krajem prošle godine objavio da nudi na prodaju i železaru u Košicama u Slovačkoj, sa 11.000 zaposlenih – uprkos tome što ona (za razliku od smederevske) proizvodi autolimove i nema problem sa plasmanom tih limova u četiri „šrafciger“ fabrike automobila u toj zemlji (Folksvagen, Reno, Pežo-Sitroen i Kia).

Amerikanci ne kažu tačno zašto ipak prodaju i tu železaru u Slovačkoj – jedni misle zbog skupih propisa o ekološkoj zaštiti u EU, drugi spominju skupu sirovinu, dok treći podsećaju da su upravo protekle godine „iscurile“ velike desetogodišnje poreske olakšice koje su im bile date u ovoj zemlji.

Protekle sedmice čuli smo da se Vlada Srbije, baš u takvim evropskim prilikama, odlučila da u Smederevu potpali jednu od dve visoke peći i „pokrene proizvodnju“ u zamrlom industrijskom gigantu – uz obrazloženje da ova železara kada ne radi godišnje opterećuje budžet sa 145 miliona evra, a kada bude radila trošak će se, navodno, podići na samo 165 miliona evra, to jest 20 miliona evra više. Ministar Dinkić kaže da to mora da se uradi kako ne bi „umro“ čitav jedan grad, a i kako bi se sačuvalo pet odsto BDP-a Srbije.

Dakle, ako se nabroje „racionalni razlozi“ za obnavljanje proizvodnje moglo bi se reći da s povećanim budžetskim troškom pogoni neće propadati, potraga za partnerom će se moći nastaviti, a oko 5.000 radnika i 500 rukovodilaca imaće gde da rade za plate u visini od 80 odsto od onih koje su imali posle odlaska US stila početkom prošle godine. Šta na indirektan način govori ova odluka?

Prvo, da Vlada nema političke snage da se suoči ni sa jednim od nekoliko nasleđenih najkrupnijih ekonomskih problema Srbije. Ona zapravo nema „plan B“ za spasavanje Smedereva od ekonomske katastrofe, jer svaki takav plan bi podrazumevao značajne investicije za restrukturiranje i pokretanje nečeg novog što ima tržišnu perspektivu.

Zbog toga Mlađan Dinkić nastavlja putem svojih prethodnika na čelu Ministarstva finansija – pa će uskoro cela srpska industrija biti „na budžetu“ kako bi se „održao BDP“ i ova grana sačuvala za budućnost iz nekih „geostrateških“ razloga. Sve dok se potpuno ne iscrpi kreditni kapacitet države Srbije u inostranstvu i dok se ne upropaste svi poreski obveznici iz drugih privrednih branši.

Drugi razlog za odluku o „spasavanju“ Smederevske železare mogao bi se konstruisati „još uže“ politički – kao potez nužan uoči nekakvih prevremenih parlamentarnih izbora ove godine – kao kupovanje vremena do nekog trenutka kada će Vlada ojačati i pred sobom imati puni mandat.

Uostalom, kad čuvaš jednu železaru koja danas „kalkuliše sa gubicima“, ljudi smatraju da time pokazuješ da veruješ da će u nekoj budućnosti doći vreme kada će srpskoj industriji doista biti potreban i čelik iz Smedereva.

Ima već, naravno, i vickastih konstrukcija, a najluđa je ona da će Smederevska železara najviše biti potrebna predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću – za proizvodnju kolajni i medalja koje je naveliko počeo da deli, i šakom i kapom, najviše po inostranstvu – kako bi renovirao Sovjetski Savez u kojem bi se moglo naći mesta i za Srbiju. A dok je postojao taj „sojuz“, nijedna železara u njemu nije bila ugašena jer je vladalo mišljenje da bez čeličana i teške industrije nema prave nezavisnosti prema svetskom imperijalizmu kapitalističkog tipa.

autor: Dimitrije Boarov
izvor: Novi magazin

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest