„Železara” topi poslednje zalihe strpljenja


14. februar 2015. PRIVREDA – Izvor: Politika/Tanjug – Sudbina „Železare Smederevo” trebalo bi danas da bude poznata, tačnije trebalo bi da se zna da li će ubuduće raditi pod „zastavom” američke kompanije „Esmark” ili će za čeličanu morati da se traži drugo rešenje. Kakvo?

Nedoumicama koje postoje do poslednjeg časa je kumovao i sam premijer Aleksandar Vučić svojim izjavama da „postoji rezervni plan”, po kojem će, u slučaju da „Esmark” odustane od kupovine „Železare”, čeličana nastaviti da radi pod punom kontrolom države. Po njemu, u ovom aranžmanu neće biti dodatnih ulaganja države u to preduzeće, jer je država dala „sve što je mogla”.

„Napravićemo menadžment u ’Železari’ gde će biti angažovani ljudi koji su najbolji za kupovinu sirovina i prodaju čelika kako bi proizvodnja bila nastavljena u punom obimu”, rekao je Vučić pre dva dana.

Rečju, od stečaja, čak i u slučaju da američki investitor odustane, nema ništa.

Ovakav rezervni plan je, međutim, u suprotnosti s argumentima s kojima je Vučić od Evropske komisije tražio dodatni rok za rešavanje statusa „Železare”. Podsećanja radi, mi smo još 2009. godine, potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, pristali da od 1. februara ove godine ne pomažemo državnim novcem industriju čelika. U protivnom, morali bismo da platimo visoke kazne s kojima su se suočile svojevremeno Poljska i Hrvatska.

Da li je uopšte moguće da smederevska „Železara” radi bez državne pomoći, što se nije dogodilo u njenoj istoriji, pa čak i u varijanti da na njenom čelu budu neki supermen menadžeri? Zašto ih, uostalom, država dosad nije nalazila? „Železara” budžet košta između 130 i 150 miliona evra godišnje.

Ljubodrag Savić, profesor na beogradskom Ekonomskom fakultetu, smatra da je premijer svojom izjavom nagovestio da je odstupnica moguća.

– Ne može Evropska komisija da bude bez sluha i da doslovno insistira da odustanemo od državne pomoći kao da mi to radimo iz hira, jer želimo da imamo državni kapitalizam. Kriza je pokazala da su sva sredstva dozvoljena. Uostalom, i centralna banka Evropske unije će ubacivati u njihov sistem 60 milijardi evra mesečno do kraja septembra naredne godine – smatra Savić.

Po njemu, za nas je najbolje rešenje da „Železaru” kupi „Esmark”, lošije je rešenje da čeličana ostane u državnom vlasništvu, a najlošije je da fabrika ode u stečaj, čime bi 5.000 radnika ostalo bez posla, ugasila bi se kooperantska industrija koja je za nju vezana, a od reindustrijalizacije ne bi bilo ništa.

– Možda je moguće naći kvalifikovan menadžment koji će povećati proizvodnju i prodaju uz minimum državnih troškova dok ne počnu da duvaju neki novi vetrovi i ne krene oporavak svetske ekonomije. Jer jednom ugašena čeličana bi se tek uz ogromne troškove mogla pokrenuti – kaže Savić.

U Smederevu inače u veliku vajdu od cele transakcije samo još retki veruju. Tome je u velikoj meri doprinela i sama država. Greške u koracima dovele su proceduru do apsurda. Najpre se spinovalo o minimum dvadesetak interesenata za čeličanu. Slovo se u finalu svelo na „Esmark”, koji je unapred proglašen pobednikom tendera. Tek o tenderu da ne govorimo. Srbija je tražila određene uslove, „Esmark” ih je, kako javiše, jedini ispunio, i to bi svuda bilo dovoljno da se potom potpiše ugovor. A onda su ponovo počeli pregovori kao da tendera nije ni bilo. Vest da se strane usaglašavaju kada je reč o čak 30 novih tačaka u najmanju ruku je šokirala i laike.

Sporne su sirovine. Srbija se plaši da će Amerikanci spakovati kofere kad potroše lager, za koji smo se već zadužili. Logike ima, pogotovo ako znamo da ne nameravaju da dođu u Smederevo jer ih vuče nostalgija. Ali nema logike da naši pregovarači to nisu znali i pre tendera.

Ako „Esmark” ne da garancije o „ljubavi na duže staze”, a mi overimo „blanko rokove”, eto nam starog problema već na iduću zimu.

Sporan je, kako se čuje, i broj radnika. Pa nije li gazda „Esmarka” poručio da otpuštanja nema i to overio kolektivnim ugovorom sa sindikatima, narodski rečeno, dok je zec još u šumi?

Govori se o prirodnom odlivu radnika, a o „neprirodnom prilivu” koji mesecima traje u „Železari” niko ne govori. Za nepunu godinu ovde je zaposleno više od 500 ljudi na ugovor! Navodno, u susret paljenju i druge visoke peći. Teško da će Amerikanci to da plate.

Srbija već ima veliki ceh iz Smedereva na svojim računima. Prihvatila je „Železarine” dugove, a ni stare, takođe američke, još nije prebolela. Možda bi država na teret poreskih obveznika stavila i novi račun da nije uslovljena od Evropske unije. Tako dolazimo do još jednog apsurda: konačno je jedan od zahteva EU dobar po građane. Ako ništa drugo, zaustaviće dalje srljanje u dugove.

Sertić: Teški pregovori sa „Esmarkom”

Bujanovac – Ministar privrede Željko Sertić potvrdio je juče da pregovori sa američkom kompanijom „Esmark” o privatizaciji „Železare Smederevo” još traju, da su vođeni čitavu noć i da su veoma teški.

To nije ništa neuobičajeno, u poslovnom svetu pregovori su uvek komplikovani, jer imate dve strane sa potpuno suprotstavljenim zahtevima i interesima, a pitanje je da li će se napraviti kompromis da obe strane budu zadovoljne, rekao je Sertić novinarima u Bujanovcu. „Pregovori još traju, a sam premijer Aleksandar Vučić je najavio da imamo i ’plan B’ ukoliko ne budemo zadovoljni onim što „Esmark” bude ponudio”, kazao je ministar.

On je ponovio da će ako dođe do realizacije „plana B” vlada voditi računa ne samo o velikom broju radnika, već i o čitavoj železari zbog njene ukupne važnosti za Smederevo i Srbiju.

O. Milošević – J. Rabrenović

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest