Vida Ognjenović- primer očigledne korupcije


09. jul 2012. DRUŠTVO – Ubrzo posle Petog oktobra, obilazeći utihle fabričke pogone, kao prvi čovek nove vlade, Zoran Đinđić se našao i među ostacima ostataka stare valjevske fabrike „Krušik“, najpre devastirane ekonomijom i politikom miloševićevske klike, potom razrušene bombama Severnoatlantske alijanse. Čemer i beda, a trebalo bi nešto učiniti i pokrenuti proizvodnju. Dok sluša žalbe i jadikovke što direktora i poslovođa fabrike, što gradskih čelnika, Đinđić uočava da sat na jednom od preostalih zidova nekadašnje pogonske hale pokazuje pogrešno vreme. „Šta je sa ovim satom“, pita. „On ne radi“, kaže neko od rukovodilaca fabrike. „Pa dobro, ljudi, ako ne možete odmah da raščistite ove pogone od šuta i da otvorite nova radna mesta, možete bar da popravite ovaj sat kako biste znali tačno vreme!“

To jeste nauk, iako u njemu nije rešenje ključnog problema. To jeste nauk jer ukoliko čovek najpre čini ono što je u njegovoj neposrednoj moći, oslobađa vreme, poboljšava kondiciju i osnažuje volju da učini i ono što nije odmah i lako rešivo. Ukoliko poprave zidni časovnik u neproduktivnoj fabrici, oni koji su odgovorni za njenu budućnost neće time započeti proizvodnju, ali će nedvosmisleno pokazati da im je doista stalo do tog preduzeća i sugrađana.

Kod nas su korupcija i neobaziranje na sukob interesa dokazano sistemske stvari i izmereno enormne. O njima se puno govori, ali malo ko je spreman da ih spreči u delokrugu svojih ingerencija. Svakodnevna sila novih primera ovih socijalno korozivnih pojava, od onih jučerašnjih pravi zastarele. Suština održivosti korupcije i sukoba interesa upravo i jeste u njihovoj proliferaciji, vertikalno i horizontalno kroz državu i društvo.

Ukoliko ne učestvuje u nekom od meandara horizontalne korupcije u društvu, jasno je da čovek neće time sprečiti i vertikalnu nit državne korupcije. Međutim, sam će sebi stvoriti poziciju da, bez zadrške, slobodno, govori o njoj. Najzad, sam će sebi biti primer. Ukoliko, pak, i na najmanjem njenom rukavcu, u nekoj njenoj niši birokratskog, podzemnog toka, učestvuje u korupciji, onda je sasvim sigurno da će o njenom beščašću, u najboljem slučaju, moći da govori samo na univerzalnom, apstraktno-pojmovnom nivou, ali nikad neće ni zucnuti o nekom od konkretnih primera.

Logika korupcije je perverzna, poput logike kapitala i virusa. Ona je obnavlja plasmanom na tržište koje još nije korumpirano, kao što je i logika kapitala – plasman u nekapitalističku privredu, a logika virusa prodor u zdravo tkivo. U delu „Akumulacija kapitala“ (1913), to je briljantno objasnila Roza Luksemburg: „Spoljno tržište za kapital jeste nekapitalistička društvena sredina koja apsorbuje njegove proizvode da bi mu davala elemente za proizvodnju i radnu snagu.“ Po tom principu dela i korupcija, inficirajući nekorumpirane delove društva koji joj uručuju novu radnu snagu i povećavaju profit. Kao što kapitalistička ekonomija teži da „potisne sve druge privredne oblike“, i korupcija teži da potisne sve nekoruptivne oblike delanja i ponašanja u društvu, bez obzira da li je reč o privredi, sportu ili umetnosti. Ukoliko su svi korumpirani, onda niko nije korumpiran! Dakako, tajna je u razlici između individualne i grupne iskorišćenosti korupcije. Bitno je samo da te uvučem u nju, makar i kao najamnika, kako bih ti zapušio usta o sopstvenom koruptivnom kapitalu.

Sada ćemo dati jedan aktuelni primer iz manufakture korupcije, ali, njegovo bi poništavanje dalo pozitivan primer i podstrek za hvatanje u koštac i sa, priručno je nazovimo tako, teškom industrijom korupcije, a posebno ukoliko je akter ugledna ličnost sa izvesnim posedom društvene moći. Za koji dan, naime, počinje, četvrti po redu, pozorišni festival „Tvrđava teatar“, u Smederevu. U glavnom, takmičarskom programu, biće tu prikazana i predstava „Kanjoš Macedonović“ (koprodukcija Narodnog pozorišta i Grad-teatra Budva), prema dramskom tekstu i u režiji Vide Ognjenović, koja je i predsednica Saveta ovog festivala. S obzirom na to da nikom drugom od članova pomenutog Saveta – Slobodanu Šuljagiću, zameniku predsednice, Gorici Popović, Nikoli Mirkovu, Predragu Umičeviću, gradonačelniku Smedereva, Borisu Isakoviću, Dragoljubu Martiću, direktoru festivala – taj očigledan sukob interesa nije zasmetao, nije zasmetao ni Branislavi Liješević, takođe članici Saveta, te ni ona nije imala primedbe na izbor predstava selektorke i umetničke direktorke festivala, Branislave Liješević.

Vida Ognjenović je ugledna književnica i rediteljka, predsednica Srpskog PEN centra i, ne na poslednjem mestu, visoka funkcionerka Demokratske stranke. Njeno nepristajanje na ovo i ovakvo uvrštenje sopstvene autorske predstave u Glavni program festivala, čijim Savetom predsedava, a u čijem gradu-domaćinu samo što je utihnuo i poslednji pogon životodajne industrije, moglo je odjeknuti kao pozitivan primer.

Zlatko Paković

Izvor: Danas, e-novine

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest