15. jul 2012. KULTURA – Dramski tekst „Zbogom SFRJ“ Kokana Mladenovića, inspirisan filmom „Zbogom Lenjine” Volfganga Bekera, počinje strastvenim govorom učiteljice Jadranke Mitić u slavu i odbranu jugoslovenstva, ideje bratstva i jedinstva, društvenog prosperiteta itd. U naletu uzavrelih emocija, ona doživljava srčani udar, pada u komu i budi se dve godine kasnije u novim društvenim okolnostima, u vreme zahuktavanja ratova na području već bivše Jugoslavije. Da bi je zaštitio, njen sin Mladen krije od nje ove promene i gradi lažnu sliku stvarnosti, izmišljajući priče o zemlji koje više nema. Ova situacija je dramski i komički obećavajuće polazište za bavljenje političkim, kao i individualno-porodičnim temama. Nažalost, te izazovne mogućnosti su u tekstu slabo iskorišćene. U društveno-političkom pogledu, drami upadljivo fali ozbiljnijaproblematizacije odnosa prema jugoslovenskom nasleđu, što bi se očekivalo, uzimajući u obzir da je to njena glavna tema. Prema jugoslovenskom društvu se gradi pojednostavljen, romantizovan, nostalgičan odnos i tu se taj problem iscrpljuje. Na primer, bavljenje idejom bratstva i jedinstva,koju Jadranka vatreno promoviše, nema nikakvu dubinu, ni na koji način se autor teksta sa njom kritički ne suočava, nema čak ni ironije, samo prazne glorifikacije. Ni lični odnosi između likova uglavnom nisu specifičnije dati, najčešće su određeni vrlo konvencionalnim osobenostima.
Režija Kokana Mladenovića je nekonzistentna. Rezultat toga je stilski haotična predstava u kojoj se sadašnjost nedovoljno jasno meša sa prošlošću, pregrubo se prepliću društvene i lične drame, posebno u delu koji se odvija u bolnici – kada se Jadranka vrati kući, radnja je čistije predstavljena, manje je gušena paralelnim tokovima. Nedosledno su rešene scene koje se odvijaju u flešbeku, sećanja Mladena i Zvezdane, kada su oni bili deca. Ovi flešbekovi su u najvećem broju slučajeva ostvareni tako što malog Mladena i malu Zvezdanu igraju deca (Uroš Rakić, Jelena Blagojević), dok ih odrasli Mladen i Zvezdana posmatraju. No, nekada decu igraju i odrasli glumci, a prvi flešbek je čak realizovan posredstvom video-snimaka. Nije jasno zašto nije odabran samo jedan od ova tri načina prikazivanja prošlosti i sproveden dosledno, u celoj predstavi. Tako ne bi dolazilo do nepotrebne zbrke. Dalje, koriste se video-snimci koji su najčešće suvišni, ilustrativni, ometaju pažnju gledalaca – na primer, tokom Jadrankinog boravka u bolnici, na ekranu se nepotrebno prikazuju EKG zapisi. Ipak, video se u par navrata upotrebljava i funkcionalno. To je, na primer, slučaj u jednoj sceni na početku, kada se na ekranima prikazuju vojni pohodi, lice Slobodana Miloševića itd – ovo korišćenje video-materijala je bitan ironični komentar radnje, ono, takođe, adekvatno vizualno dopunjuje značenja pesme „Zemlja” EKV-a koju Mladen u to vreme indikativno sluša.
Igra glumaca je neusaglašena i tako je odgovarajuće uklopljena u opštu scensku zbrku: jedni igraju psihološku dramu, drugi komediju, treći lošu melodramu. Dara Džokić je svedenim i izražajnim sredstvima izgradila lik učiteljice Jadranke, sličan je slučaj sa Renatom Ulmanski (Vukica Rosić, komšinica Mara), kao i sa Miodragom Krivokapićem (Doktor, Pukovnik-beskućnik). Marinko Madžgalj je dao komički efektan i scenski uverljiv lik Garija, neostvarenog glumca koji pomaže Mladenu u snimanju lažnih televizijskih emisija. I Ivan Jevtović je teatralnim, prenaglašenim, komički funkcionalnim sredstvima, stvorio lik Miloša, lažljivog primitivca sa kojim je Zvezdana u vezi. A Hana Selimović (Zvezdana), Miloš Biković (Mladen) i Tanja Petrović (Una) oblikovali su likove koji kao da su ispali iz loše televizijske melodrame, preplavljene neuverljivim, usiljenim i izveštačenim emocijama, pri tome bez namere da budu izveštačeni, za razliku od prethodno navedena dva komička lika.
Uprkos mnogobrojnim navedenim manama, među kojima je najkrupnija ta što je jedna veoma ozbiljna tema samo okvir za razigravanje naivnih, komičnih, melodramskih tokova, predstava „Zbogom SFRJ” nije potpuno promašena. Vrlo je verovatno da će publika rado ići da je gleda, zbog aktuelnosti teme jugonostalgije, ubedljivo realizovanih komičkih scena, povremeno lepih poetičnih prizora, kao i, pre svega, zbog efektnih marketinških strategija Ateljea 212. Što sve i nije za potcenjivanje.
Ana Tasić
Izvor: Politika
