Tvrđava teatar – odjeci i reagovanja


12. avgust 2012. KULTURA – Piše: Zlatko Paković

Sloboda lude

Pre nešto više od mesec dana, kad je, na ovom mestu, objavljena kolumna pod naslovom „Logika korupcije“, u kojoj sam kao primer sukoba interesa u kulturnoj politici, neuporedivo nižeg intenziteta od sukoba interesa u privredi i administraciji, naveo slučaj, tada predstojećeg, pozorišnog festivala u Smederevu, „Tvrđava teatar“, na kojem je u glavni, takmičarski program bila i ostala uvrštena predstava po dramskom tekstu i u režiji predsednice Saveta tog festivala, „Kanjoš Macedonović“, pomenuti Savet je reagovao na moju kritiku i delimično popravio moralnu i profesionalnu grešku, što znači da je nije i odstranio. Iako o tome javnost nije obaveštena, predstava je eliminisana iz konkurencije za nagrade za najbolju predstavu i najbolju režiju, ali ne i za ostale nagrade, te joj je i dodeljena ona za najbolje igranu mušku ulogu.

To je domet javne kritike kod nas, i to kad su posredi periferniji slučajevi korupcije – koncesija javnosti u onoj meri u kojoj se ne ometa bit sukoba interesa. Kad je reč o krupnijim zastranjenjima u korupciji i gorim obmanama javnosti, niko se od odgovornih na njih ne osvrće. To je metod koji je razrađen u epohi Slobodana Miloševića, u kojoj, kako izgleda, još uvek živimo. Umesto da rešite problem na koji vam ukazuju, dajte im odmah da uoče drugi! Sloboda kritičara postaje tako sloboda lude. Ukoliko on prevaziđe ovaj nivo komunikacije, njegova sloboda postaje tragična. Hans Holbajn je Erazmovu „Pohvalu ludosti“ na jednom mestu ilustrovao crtežom Isusovog lika pod kapom lude sa zvončićima. Novinari ubijeni u Srbiji tokom poslednje dve decenije, prekoračili su delokrug slobode lude, kao što je to učinio i Isus. Sloboda lude, naime, podrazumeva pravo da se kaže sve u lice onima koje raskrinkava, ali pod uslovom da to pretvori u spektakl i lakrdiju, zauzdavajući se, dakle, na granici tragedije.

Da bismo jasno shvatili sadržaj ove slobode, navedimo reči Rudolfa Helera, predsednika suda, nekadašnjeg SS oficira i upravnika koncentracionog logora, koji je glavna ličnost u drami Tomasa Bernharda, „Pred penzijom“, iz godine 1979, reči koje upućuje svojoj sestri Klari: „Ali ti naravno imaš slobodu lude / jer bismo te inače likvidirali / sloboda lude / uvek iznova postoje ljudi / koji imaju slobodu lude / oni mogu činiti što god hoće / niko ih ne uzima ozbiljno / kad bi ih uzimali ozbiljno / morali bi biti ubijeni.“

Dok je Rudolfova sestra Vera odana nacističkom idealu i bratu pomaže u svemu, čak mu je i ljubavnica – da se on ne bi izlagao riziku tražeći objekat požude izvan sigurnosti porodice! – a svakog 7. oktobra prilježno priprema kućnu proslavu rođendana Hajnriha Himlera, dotle, obogaljena Rudolfova sestra, Klara, koja život provodi u invalidskim kolicima, između četiri zida, čitajući levičarsku literaturu, prezire ideje i živote svog brata i sestre, koji, eto, i posle tri i po decenije, nepokolebljivo veruju da će se kad-tad uspostaviti ona Nemačka kakvu je zamišljao i gradio Adolf Hitler. Klara svoje mišljenje može da iskaže ili u kući u kojoj živi s bratom i sestrom ili u brojnim „pismima čitalaca“ koja redovno šalje dnevnim listovima i nedeljnicima (dakako, ne identifikujući svog brata). To je sloboda lude; obogaljena, ona kritiku pretvara u ritual. Najzad, takva je sloboda i dramskog pisca Tomasa Bernharda, koji je toga bio svestan. Uočavamo problem, rasklapamo ga i uništavamo simbolički, ali ne utičemo realno na njegovo otklanjanje u društvu. Ako bismo umeli i smeli da to učinimo u realnosti, bili bismo odstranjeni. Slobodu lude, danas niko drugi ne ostvaruje potpunije i gromoglasnije od neodoljivo lucidnog Slavoja Žižeka.
U stvari, ludost je neophodna da bi se uopšte govorila istina, jer živeti bez ludosti znači „nalaziti mudrost u zdravom razumu, ili kako to Englezi, Francuzi i neki drugi tačnije nazivaju, u common sense, u opštem razumu, u sudu prihvaćenom od zajednice“, kako to, u jednom ogledu, jasno primećuje Sreten Marić. U istom tom eseju o Servantesovom Don Kihotu, „Tragična luda“, iz februara 1968, pisac će reći da postoje vremena „kad je moguće samo posvedočiti veličinu duha, za buduća neka pokolenja, ili prosto, lepote radi, bez koje se ne živi.“ Tešimo se da je današnje vreme takvo i da se u njemu priprema vreme u kojem će se i ostvariti ponešto od ideala o kojima govorimo kad govorimo u slobodi lude, ideala koje savremena stvarnost obezvređuje, ali bez kojih bi bilo nemoguće uvideti svu štetu te stvarnosti! A koji su to ideali? Oni donkihotovski, kako ih, briljanti esejista, Sreten Marić, razgovetno navodi: „ideali slobode, ljudskog dostojanstva i ekonomske jednakosti ljudi, što je sve simbolisano u mitu o ‘zlatnom dobu’, dobu kad se nije znalo ‘za moje i tvoje’“.

Izvor: danas.rs

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest