Šnajderke na ulici


13. maj 2017. PRIVREDA – Izvor: Večernje novosti – Radnice firme “Uno Martin” u Smederevu već mesec dana – umesto za šivaćim mašinama – sede ispred fabrike jer je pogonu, zbog dugova, isključena struja, a zatim je i promenjena brava na ulazu. I, dok one, uprkos svemu, dolaze na posao, poslodavac iz Šapca poručuje da posla nema, a da je za to kriva – država!

Šabački “Uno Martin” je, inače, proizvođač zaštitne opreme koji je 2002. kupio smederevsku konfekciju “Ukras”. Onda je, 2010, firma otišla u stečaj koji je zaključen lane, ali je pedesetak šnajderki bivšeg “Ukrasa” u zakupljenoj hali na prostoru Stare železare radilo sve do ovog 7. aprila…

– Zbog duga od 700.000 dinara, zakupodavac je isključio struju i promenio bravu, pa smo obavestili Inspekciju rada, tužioca i policiju, te započeli obustavu rada – kaže predsednik Štrajkačkog odbora Marija Maksimović.

I, dok ih policija svakodnevno obilazi, radnice tvrde da šefa nema mesec dana, a nikakvih vesti o sudbini firme nema ni od vlasnika Nebojše Martinovića iz Šapca.

– Tolike godine radimo, a na ulicu smo izbačene kao psi – ogorčena je Svetlana Žebeljan, najstarija među 26 preostalih krojačica, sa stažom od 36 godina.

Njene koleginice kažu da im firma duguje sedam plata koje su, inače, primale “na ruke” – kako, kad i koliko gazda ima. Bez uplaćenih doprinosa su od 2011, pa nemaju ni overene zdravstvene knjižice.

– Posla je bilo i bukvalno do poslednjeg dana, zbog čega se pitamo gde je završio zarađeni novac. Gotova roba je odavde odvožena šleperima, a šile smo zaštitnu opremu za vojsku, Upravu carine, EPS, MUP, NIS… Sve su to bili milionski poslovi, a poslednji je bio za Klinički centar “Bežanijska kosa” u Beogradu. Sada čujemo da je od naše zarade gazda platio radnike u svojoj drugoj firmi – ističe Ljiljana Đorđević.

Vlasnik pogona Nebojša Martinović kaže da je obustavu proizvodnje uslovio otkaz vlasnika prostora zbog duga za zakup.

– Žao mi je tih žena. Nisu krive ni one, a ni mi jer je loše poslovanje nastalo zbog nemogućnosti dobijanja ozbiljnih ugovora zato što su javne nabavke tako profilisane da u njima mogu da učestvuju samo preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Otvoreno pitam kako je moguće da se preduzećima koja ukupno imaju samo 60 radnika tekstilne struke dozvoli da učestvuju u nabavkama čija vrednost premašuje milijardu dinara na godišnjem nivou? Svakome je jasno kako oni ne mogu da proizvedu toliku količinu robe bez angažovanja drugih firmi, a time se krši Zakon o javnim nabavkama – tvrdi Martinović i ističe da je Vladi Srbije poslat zahtev da se broj takozvanih rezervisanih nabavki svede na razumnu meru, da ne bi bio primoran na otpuštanje radnika i zatvaranje pogona.

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest