Smederevo, grad na “tihom hodu”


15. novembar 2013. PRIVREDA – Despot Đurađ Branković podigao ga je sa namerom da bude prestonica. O burnoj prošlosti grada, koji je više puta razaran i obnavljan, svedoči tvrđava na desnoj obali Dunava. Oslonac Smedereva danas je “Železara”, preduzeće u restrukturiranju.

Sa sigurnošću se može reći da je Železara oslonac grada Smedereva. Odlazak američkog vlasnika pre skoro dve godine, osetili su svi – i radnici i trgovci i ugostitelji. Kako bi se slika u Smederevu promenila potrebne su nove investicije, koje polako počinju da stižu u grad, tvrde nadležni. Uz to i poljoprivreda bi mogla da bude adut ovog dela Srbije.

Smederevo nije makar kakav grad. Despot Đurađ Branković podigao ga je sa namerom da bude prestonica. I bilo je 29 godina. O burnoj prošlosti grada, koji je više puta razaran i obnavljan i danas svedoči Smerevska tvrđava na desnoj obali Dunava. Građena po uzoru na Carigradsku tvrđavu.

“Ono što ne znam koliko je poznato, verovatno jeste, to je da tvrđavi nije falio ni jedan kamen do 5. juna 1941. godine, do čuvene eksplozije”, podseća glumac Slobodan Boda Ninković, rođeni Smederevac.

Kada je poslednja prestonica srednjovekovne Srbije 1459. godine pala u ruke Turaka, Smederevo je izgubilo značaj koji je imao. Stari sjaj vraća mu Karađorđe i od tada se grad razvija kao trgovačka i gospodska varoš. Danas, mnogi Smederevu zameraju to što nema svoj identitet, koji je kroz istoriju gradilo.

“Smederevo je između dva rata imalo 10 hiljada stanovnika posle Drugog svetskog rata taj broj se uvećava. Danas opština ima 120 hiljada stanovnika. To je sada rascep između urbane kulture koja je postojala u Smederevu i ove kulture koju su te novopridošlice, da tako kažem, bez negativne konotacije, donele sa sobom, tako da Smederevo nema svoj neki kulturni identitet”, kaže profesor sociologije u Smederevskoj gimnaziji Nebojša Jovanović.

Najveći procvat Smederevo doživljava izgradnjom nove železare 60-ih godina dvadesetog veka. Nju prati mit da je podignuta greškom u gradu koji nema ni rude ni uglja, jer je Tito pogrešno razumeo odgovor na pitanje šta u Smederevu najbolje uspeva. Umesto grožđa, čuo je gvožđe.

Ipak, treba znati da je proces industrijalizacije u Smederevu počeo još 1879. godine kada je izgrađena prva livnica. Nakon toga otvarane su i druge fabrike poput Milana Blagojevića, koji proizvodi čuveni šporet smederevac, a železara Sartid osnovana je 1913. godine.

Stanovnici Smedereva, čini se, najbolje znaju šta znači kada jedan grad živi od jednog preduzeća. Ovde većina živi od Železare. Kompanija ima preko 5000 zaposlenih, a indirektno od nje zavisi bar još tri puta toliko ljudi. Možda baš zbog toga države ne diže tek tako ruke od ovog nekadašnjeg giganta, iako mnogi stručnjaci sumnjaju da će se lako naći strateški partner i novi vlasnik.

Koliko je prisustvo i rad američkog Ju-Es-Stila do pre skoro dve godine značio za grad Smederevo, svedoče i trgovci i ugostitelji.

“Nekoliko dana sve jednu istu robu prodajemo, a pijačnina skupa. Platiš pijacu 350 dinara, a ne uzmeš ni jednu crvenu, šta da radiš danas s te pare – ništa”, kaže jedna od gospođa na pijaci.

Njen kolega dodaje da ne zna šta ljudi uopšte jedu, jer dnevno ne može da proda ni po 10 kilograma karfiola ili šargarepe. Gospođa za susednom tezgom se žali da joj grožđe leži u vinogradu.

“Ja ranim svinje s grožđem. Po četiri, pet kofa donesem za svinje, a to se radilo, to je muka bila”, objašnjava.

Menadžer kafića “Monument” kaže da je promet u lokalima u poslednjih godinu i po dana manji i do 30 odsto.

“Nemamo više onih ručkova, večera kao ranije, sad je ostao samo vikend, kao vikend da se nešto radi, a radnim danima piju se samo kafe, čajevi”, dodaje.

Oni koji rade u Železari primaju 60 odsto plate, pa su sada mnogi u nezavidnoj poziciji. Zbog toga su možda malo i sami krivi.

“Imali su izuzetno dobre plate, to se nije odnosilo na plate za koju rade, ali imali su prekovremeno, zbog toga su dizali kredite, kupovali kola, stanove… Sada se situacija drastično promenila, oni ne mogu da isplaćuju te kredite ne znaju na čemu su”, objašnjava naš kolega, dopisnik iz Smedereva, Dobrica Popović.

Popovići su jedna od mnogobrojnih porodica koja živi samo od jedne plate. I to ne one iz Železare. Svesni su, kažu, da poslednjih godina dele sudbinu ne samo Smederevaca, nego većine građana Srbije.

“Dovijamo se u pravom smislu reči. Ide se na pijacu kupuje se sezonski ono što je jeftinije, sprema se zimnica u ogromnim količinama da bi se u toku zime uštedelo na hrani. Prate se akcije po supermarketima, kupuje se na odloženo plaćanje”, objašnjava nam Vera Popović.

U gradskoj upravi tvrde da je nerealno pričati da samo Železera drži grad, jer je u Smederevu zaposleno 20 hiljada ljudi. Ipak, priznaju da ih brine sudbina preduzeća u restrukturiranju, kao i veliki broj onih koji su na birou za zapošljavanje.

“Postoji jedno uvreženo mišljenje gde se Smederevo identifikuje sa Železarom, mi to hoćemo da promenimo, neka Železara radi, ali moramo da budemo prepoznatljivi po nečem drugom”, kaže gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović.

Smederevo je idealan kraj za voćarsku prozvodnju. To su prepoznali i rimski imperatori, kada je na obroncima Zlatnog brda zasađena loza od koje su se pravila slavna smederevska vina. Posle godna zastoja, Srbija se sa vinima iz ovog kraja polako vraća na vinsku kartu Evrope i sveta.

“Moram da vam kažem da je Smederevo prvi grad po izvozu jabuka u Srbiji, čak 34 posto jabuka koje se izvoze su iz atara Smedereva. Isto je i kod nektarine, breskve… Istina je da smo nedavno izgubili Godomin, u stečaju je, ali smo zato dobili 12 malih vinarija”, kaže Avramovićeva.

Poljoprivrednici se slažu da bi mogli da budu jedan od pokretača razvoja ovog dela Srbije, mnogo više, nego što su sada. Ali, to ne mogu sami da urade, tvrdi Svetomir Petronijević koji se u okolinu Smedereva vratio posle 40 godina provedenih u Beogradu.

“Svaki hladnjačar koji raspolaže sa kapacitetom od 150 tona u nultom sistemu može da zaposli danas 10 do 15 ljudi, jer 365 dana može da radi. Ne samo da radi jabuke, nego da krene sa trešnjom, pa sve redom. Međutim, nema za to mogućnosti. Da bi se napravila jedna hladnjača kapaciteta 100 tona potrebno je 100 hiljada evra, a to nisu male pare”, dodaje Petronijević.

Zbog toga osim lepih reči proizvođači očekuju konkretne poteze.

“Ja ne znam da li oni imaju uopšte para za razvoj poljoprivrede u Smederevu ili nemaju. Te priče o razvoju poljoprivrede, to sam se naslušao ja minimum 50 godina. Mi moramo da budemo konkretni ako hoćemo nešto da radimo. Ako ima para recite da ima i zašta ima, da li za kravu, mleko ili jabuku ili nema ni za šta”, objašnjava Petronijević.

O lepotama Smedereva pisao je i Milorad Pavić, zagledan u njih sa terase vile Obrenovića. Pre njega Dositej Obradović je smederevsko Jugovo nazvao rajem na zemlji.

“Ja bih preporučio jedno divno mesto koje se zove Šalinački lug. To je jedno vrlo zanimljivo mesto 10 kilometara prema Železari, gde su zaštićena stabla. To čudesno izgleda, kao čudesna šuma, bajkovito sve. Na žalost, to vrlo malo ljudi zna”, kaže Boda Ninković.

Proslavljeni srpski glumac u Smederevu najviše vremena provodi sa svojim višedecenijskim prijateljem Jovicom Tišmom, sa kojim ima i putujuće dečje pozorište. U grad u kojem je rođen rado svraća iako nema toliko prijatelja i rodbne kao ranije.

“Ne poznajem mnogo ljudi, ali mesta koja sam obilazio to je tvrđava, Jugovo, šetalište u centru, oko crkve trg koji je danas baš veliki, uređen. U ono vreme tu je bio korzo, zvali su ga majmunac. Visili smo kao majmuni, tako su naši stari govorili o nama. Vidi, vise kao majmuni ne rade ništa, stoje tu i bleje, to sada kaže bleje, nismo mi to onda pričali da je blejaža ali zato je to bio majmunac”, seća se Ninković.

Zbog toga što se grad ne razvija ravnomerno na periferiji Smedereva je slika potpuno drugačija od one u centru.

“Vi ako pogledate naš centar grada on nalikuje velikim evropskim gradovima. On je zaista sređen, doteran, ovaj prostor ispred gimnazije, trg, više se ulaže u to centralno jezgro, zanemaruje se periferija. Imate delova grada na periferiji koji nemaju ni kanalizaciju, nemaju vodu”, objašnjava profesor Jovanović.

Pa, kada već ni priroda, ni istorija nisu štedeli ovaj grad, sasvim je jasno da bi Smederevo u budućnosti moglo da bude i značajna turistička destinacija.

“To ne mora i ne može da bude banjski turizam, ali može sportski, školski”, kaže gradnoačelnica Smedereva.

“Može recimo da se napravi jedno malo etno selo iz vremena Đurađa Brankovića, koji je bio strašan intelektualac, bio je tip koji je potpisivao ugovore sa mlečanima, Smederevo je bio trgovinski centar veliki, da se naprave te sojenice i da se napravi turistička ponuda, da ljudi koji uđu unutra da žive na taj način”, predlaže Boda Ninković.

Geografski položaj gradu ide na ruku. Smederevo je na samo 45 kilometara od Beograda, do kojeg možete da stignete brže – autoputem ili sporije – starim putem. A tada ćete uštedeti i 150 dinara, koliko košta putarina. I upravo bi ta blizina dva grada mogla da motiviše ljude da život u Beogradu zamene životom u Smederevu.

“Cena stanova u novogradnji je 700,800 evra po kvadratu. Ima mnogo neprodatih stanova, ima mnogo stanova koji se iznajmljuju. Sada možete iznajmiti dvosoban ili tosoban stan za 100 evra”, objašnjava naš dopisnik.

“Postoji taj neki plac u Petrijevu, 6km od Smedereva gde je moj tast napravio lepu kućicu, ima dvorište, gde je mirno, fantastčno ima do auto puta drugih 6 km, u Beogradu mogu da budem brže nego iz mog bloka do centra. Kad budem prestao, pošto još osećam da mogu da se aktivno bavim ovim poslom, sigurno ću mnogo više tamo vremena provoditi, kaže naš poznati glumac.

U Smederevu je razvijena i železnica, a tu je i Dunav koji, na žalost, nije dovoljno iskorišćen. Pogotovo od kada je izgrađen Đerdap.

“Nivo Dunava se podigao za 2 metra tako da je poplavio sve plaže oko Dunava i smederevske ade. Izgubili smo plaže, izgubili smo priobalje i to je nešto što mora da se sređuje. Moramo Smederevo da izvedemo na Dunav. To je nešto što nedostaje Smederevcima”, kaže Avramovićeva.

Smederevo može, kao malo koji drugi grad u Srbiji, da se pohvali bogatom kulturnom ponudom. Tu su Nušićevi dani, kulturno leto, smederevska pesnička jesen, Tvrđava teatar.

“Deo tih dešavanja je usmeren na afirmaciju Smederevske tvrđave. Manifestacije su koncipirane tako da se odigravaju na Smederevskoj tvrđavi koja je najveća u Evropi i bivša srpska prestonica i svakako na taj način pronosi tu sliku o našoj istoriji i kulturi”, kaže Dragoljub Martić, vd direktora Centra za kulturu.

“Ja sam igrao po svetu pozorišne festivale, po nekim mestima koje sebe proglašavaju za fantastične, koje jesu lepa mesta, ali ovakvu akustiku kao što ima taj mali grad to ja nisam sreo, to mnogi koji dođu sa strane i to vide, zaprepaste se”, objašnjava Boda Ninković.

Gradonačelnica Smedereva dodaje i da mnogi iz Beograda dolaze da gledaju pozorišne predstave u kulturnom centru Smedereva jer su ulaznice jeftinije.

U smederevski bioskop bi uskoro trebalo da stigne i oprema za prikazivanje 3D filmova, što pokazuje da u ovom gradu prate svetske trendove.

Kada je sport u pitanju Smederevo je svakako imalo mnogo bolju prošlost nego sadašnjost. Nekadašnji fudbalski reprezenataivac Jugoslavije, igrač Sartida, Partizana i više klubova u Španiji Goran Bogdanović kaže da mu je želja oduvek bila da se vrati u klub iz kog je počeo. Želja mu se ispunila. U Sartid se najpre vratio kao igrač, pa kao direktor kluba. Ipak, kraj saradnje nije bio baš kakvim ga je zamišljao.

“Zahvalan sam fudbalskom klubu Smederevo i biću mu zahvalan do kraja života što mi je dao ime i prezime, što me ljudi prepozanaju na ulicama ne samo Smedereva, nego i u Srbiji i u Evropi. Međutim, zamenik gradonačelnika Smedereva za sport je meni zabranio pristup na stadion. To vam sve govori kakva je situacija trenutno u sportu u gradu Smederevu”, kaže Bogdanović.

Klub na čijem je čelu bio, iz godine u godinu pada u sve niži rang takmičenja. Slično je i u ostalim sportovima iako je infrastruktura daleko bolja nego pre 10,20 godina. U novoj dvorani igraju se utakmice Aba lige, jer je koristi Megavizura.

“Mislim da Smederevo ima sve moguće uslove da danas bude mnogo više profesionalnih fudbalera, mnogo više profesionalnih sportista, da reprezentuju svoj grad, ne samo u državi Srbiji, nego i u Evropi, a što da ne i u svetu”, tvrdi Bogdanović.

Profesor fizičkog u penziji i košarkaški trener Roman Bruj objašnjava da je problem što nema više poznatih sportista iz Smedereva to što se na vreme nije mislilo o naslednicima.

“Nismo stvarali kroz kadetske, pionirske i juniorske selekcije zamene za one koji su, npr. u fudbalu doveli Smederevo do osvajača kupa. Uvek smo išli na pijacu, da kažem žargonski, da kupimo igrače, a što je najgore zakasnim na tu pijacu, pre nas imućniji i vispreniji, lukaviji klubovi su kupili kvalitetnije igrače, a mi smo kupili ono što je ostalo”, kaže Bruj.

Novim generacijama, objašnjava, nedostaje i entuzijazam.

“Danas određeni talenti ako se i pojave u nekim klubovima ili kod mene u muškom košarkaškom klubu oni prvo pitaju a koliko se to plaća, da li mu je u interesu da svoju snagu proliveni znoj da nadokandi kroz određenu materijalnu nadokandu”, tvrdi profesor Bruj.

I koliko god da Smederevci mogu da se pohvale prirodnim lepotama i bogatom kulturnom i istorijskom ponudom, jedno je sigurno: tek kada se bude znala sudbina Železare i radnika ostalih firmi u restrukutriranju grad će izaći iz “tihog hoda”, u koji je upao od kada se američki Ju-Es-Stil povukao iz Smedereva.

Izvor: RTS

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest