19. septembar 2011. DRUŠTVO – Izvor: Večernje Novosti – Akademik i poeta Risto Vasilevski, živeći na obali Dunava ne priznaje ni međe ni granice. Skopski zemljotres 1963. godine izmestio je studenta arhitekture otuda – ovamo.
Smederevo, obala Dunava, reka spokojno plovi, u sebe upija sve moguće boje septembra: sunca na zalasku i senke ptica koje uzleću, kruže. I odlaze preko, do ade, na konačište.
Risto Vasilevski, akademik i poeta, nije ni slutio da će baš ovde isplesti deo svoje životne mreže, započete na obali Prespanskog jezera. Vraćaju mu se zavičajne slike. I tamo je ispraćao sutone. Oca Nikolu, sa ribarima, u potrazi za ulovom. „I u snu, u njihovim očima, zlatni riboskoci izgrevaju. Oko plavetnila, vode i neba, sa pticama letu ustremljenim, prazninu tela ispunjava…“
– Suton na Prespanskom jezeru, jedan je život lepote… A ovde, na Dunavu, u Smederevu, tražim i nalazim deo tog života. Spajam sliku Dunava i zavičaja. Tamo gde sam rođen prvi je dodir sa svetom života. Detinjstvo. Uspomene. A ovde, gde sam na mladost nakalemio sadašnjost, primila se moja loza. I rodila. Moja supruga Ljiljana i ja imamo četvoro dece. Živimo u slozi. I sreći.
Nesrećni skopski zemljotres 1963. godine izmestio je studenta arhitekture Ristu Vasilevskog, otuda – ovamo. Najpre u Požarevac. Tu se malčice oporavio, a onda u Smederevo, ovde, gde na obali Dunava stojimo i razgovaramo. Na ruševinama uspomena ovde je zidao. Život. Ljubav. Porodicu. Svoje književno trajanje. I neke ožiljke o kojima ne želi da govori. A sve sa pogledom na reku. Za njega umirujuće dejstvo – vode.
– Ko je rođen na obali, ma gde da je, neko sidro uvek baca – kaže Risto Vasilevski. – Sudbina, šta li je? Moje je sidro ovde dobro uhvatilo korito.
Između zavičaja Prespe i doma u Smederevu most je od srca. Busola prema kojoj se Risto Vasilevski uvek upravljao.
– Uvek. I zauvek – kaže nam dok, kasnije, u nevelikom prostoru njegove radne sobe prelistavamo najnoviju zbirku pesama: „Freska od reči“.
Jovica Aćin, u predgovoru ove zbirke pesama „Freska od reči“, napisao je:
– Srce koje govori protiv zla. Prkosi mu, čak i kad je naoko ono utihnulo. Srce sveta koje je poezija života.
Ispred – čudesna biografija!
Dvostruki akademik. Arhiktekta i pesnik. Prevodilac i izdavač. Osnivač brojnih manifestacija koje neguju lepu pisanu reč. Vlasnik nekoliko međunarodnih priznanja, ali i domaćih, dabome. Ko sve to da fokusira u stotinak redova novinarske priče?
Pisac sa više od 80 pesničkih knjiga, antologija. Preveo i objavio 130 dela srpskih i stranih stvaralaca. U listovima i časopisima objavio na desetine hiljada stranica poezije, proze, dramskih i eseističkih tekstova savremenih srpskih i makedonskih pisaca. Zato ga, i u jednoj i u drugoj sredini, smatraju ambasadorom kulture i nezaobilaznim mostom između srpske i makedonske književnosti.
Ima ga u stotinu antologija jugoslovenske, srpske i makedonske poezije. Knjige i pesme su mu prevođene na 24 svetska jezika. Osnivač je međunarodnog festivala poezije „Smederevska pesnička jesen“ i Festivala dečjeg kulturnog stvaralaštva „Izvor žive reči“. Vlasnik je brojnih međunarodnih književnih nagrada. Ali i Nacionalnog priznanja Vlade Republike Srbije za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi.
– Nikada, za ovog moga života, nisam isticao šta sam radio i uradio – kaže nam Risto Vasilevski. – Ne sporim, naravno, ljudsku potrebu da se i to istakne. Ali sve prema guberu. Sve što nosiš, treba to lepo i da nosiš. Ja mogu da kažem samo ovo: volim da radim, a kad se nešto voli, ljubav je dovoljna da čoveka ispuni u onom, ovom i budućem životu. U svakom od tih života, samo nam je ljubav potrebna. Za životnu snagu, za stvaralačku energiju, za sve što čoveka čvrsti da traje. Uspravan, uprkos vetrovima namernim da ga poviju. To je moj recept. Filozofija života. Za mene nema bolje.
Na zapažanje da su mu dela prevođena na gotovo sve svetske jezike, odgovara:
– Čitav svet je, eto, moja domovina. Međe i granice za mene nemaju nikakvu vrednost. Ja to ne priznajem. Ali priznajem: kad sam u zavičaju, vuče me ovde. Kad sam ovde, sanjam Prespu. Mada… tamo me niko ne čeka. Drhte moji vinogradi što nema dodira ruke domaćina koji ih je zasadio. Ali se drže čokoti. Kao što se drže i ovi ovde, u Smederevu. Loza je to.
U sutonu ovog septembra, na Dunavu zamrznute slike Prespe u sećanju Riste Vasilevskog. Zaustavljamo ga u jeseni naše zajedničke nevolje. One, u kojoj se u krvi raspadala zajednička domovina. On ju je, posebno teško, primio. I nikada se s tom nesrećom nije pomirio.
– Nikad i neću – kaže tiho.
Tada je uputio 15 javnih pisama, zapravo pesama: po peru poznanicima i prijateljima iz bivše Jugoslaviji: Vesni Parun, Ismailu Kadareu, Izetu Sarajliću, Krstu Staniševskom, Cirilu Zlobecu, Ranku Risojeviću, Jovanu Zivlaku, Sandetu Stojčevskom… Tražio je odgovor: možemo li mi, našom rečju, učiniti nešto da zaustavimo nesreću?
– Niko mi nije odgovorio – kaže Risto Vasilevski, i sad rezignirano. – A šta sam ja preživeo, u očekivanju odgovora… To više nije važno. Ne, barem za ovu priču. Svako ima ogledalo. I neka ga ne krivi ako je, možda, nečije lice ružno.
