03. septembar 2012. DRUŠTVO – Aleksandar Cvetković, 30-to godišnji padobranac iz Smedereva, je četvorostruki državni i prvak jugoistočne Evrope u ovom sportu. Karijeru je započeo sa samo 16 godina. Do sada je izveo preko 2000 skokova i osvojio preko sto medalja, a nada se da će ih biti još.
Aero klub Smederevo je jedan od najstarijih aero klubova u Srbiji sa tradicijom dugom već 60 godina. Aleksandar je ove godine dobio priznanje jednog od najtrofejnijih padobranaca u istoriji ovog kluba.
“Naš aero klub je decenijama “davao” padobrance za vojsku u 63. padobranskoj brigadi i pilote koji su završavali akademije, tako da sa ponosom mogu da kažem da je ovaj aero klub jedan od najboljih u Srbiji”.
Želja za padobranstvom Aleksandru se javila od malih nogu, obzirom da je rođen i živi pored aerodroma. Njegovi roditelji prema ovom sportu dele različita mišljenja. “Otac me je podržavao. Kada sam napunio 16 godina, što je donja granica za ovaj sport, dao je pismenu potvrdu da mogu da se bavim padobranstvom. Moja mama nije htela ni da čuje za to. I dan danas nerado prihvata kada imam skakanja i takmičenja“. Kao instruktor padobranstva radi od 2006. godine, a od 2008. i kao tandem instruktor. Do sada je izveo skoro hiljadu tandem skokova.
Na pitanje koliki je izazov skakati iz aviona kaže: “To je nešto što ne može rečima da se opiše. Sam taj doživljaj skoka, adrenalin, ogromno prostranstvo, brzina, let padobranom… to je kao neki vid droge koja uđe u krv. Ko proba, u većini slučajeva, i ostane u tom sportu”.
“Sam skok zahteva mnogo koncentracije jer i najmanja greška može koštati glave. Ja svoj posao radim krajnje profesionalno. Neke stvari radim rutinski jer su mi se nakon toliko godina urezale u pamćenje. To je kao kad ljudi rade svoj svakodnevni posao. Moja kancelarija je na 3000 metara iznad zemlje” – odgovara u šali.
Na naše pitanje, da li je nekada osetio strah odgovara da je on uvek prisutan. “Strah je sastavni deo ovog sporta ali kukavice ovde nemaju šta da traže. Nije hrabtrost reći “ja se ne bojim” nego pobediti strah”.
“Imao sam dva puta u karijeri slučaj da sam morao da odbacim glavni padobran. Ispoštovao sam proceduru i otvorio rezervni. U tim trenucima se nisam uplašio ali kada sam sleteo na zemlju sustiglo me je. Sve je to deo ovog sporta i to mi je jako drago. Ja sam punih 5 godina čekao otkaz glavnog padobrana jer mi stariji i iskusniji padobranci kažemo “Ko se nijednom nije spašavao taj nije padobranac””.
Koliko gore ima trenutaka za uživanje slikovito opisuje rečima “Ceo skok je uživanje. Svaki segment skoka je doživljaj na svoj način. I slobodan pad i vožnja padobranom i sam doskok. Sve to ima neku svoju čar”.
Najveća visina sa koje je skakao je 6200 metara. Već preko te visine potrebna je specijalna kiseonička oprema. “Osećaj? Meni se ne sviđa. Jako je hladno”. Svaki skok Aleksandru je posebno zanimljiv. Ima par skokova u karijeri koji su mu posebno dragi. U finalu prošle godine bio je prvak jugoistočne Evrope. Isto tako, ove godine je vodio i u poslednjem skoku izgubio titulu. Kaže da mu je to najgori osećaj u karijeri.
“Skakao sam puno aeromitinga, demo skokova, na svadbama sa burmom i bidermajerom. Na rođendanu sam doneo buket cveća, na fudbalskim utakmicama donosio loptu… Eto, meni su svi ti skokovi jako dragi. Svaki je priča za sebe i svaki nosi posebnu draž”.
Padobranstvo je njegov život. Da živi život običnih smrtnika, ne može. Najveći užitak mu je osmeh na licu osobe kada je vrati na zemlju. Na pitanje da li bi se bavio nečim drugim odgovara “Da li u šali da kažem, bavio bih se nekim kriminalom i taj novac bih uložio u padobranstvo. Ovo je veoma skup sport. Moja najveća životna želja je da ga omasovim i da se njime bavim u Srbiji. Nažalost, to je jako teško. To je jedna tačka koja mene jako puno boli”. Učestvovao je u 74 države a planira da poseti Australiju, Novi Zeland, Brazil, Kubu i Afriku.
“Najlepši grad iz ptičije perspektive je moje Smederevo. Prelepo je skakati i izbad Dubaia, Moskve, u Austiji iznad Alpa. To su neka mesta koja ostaju u lepom sećanju”.
Padobranstvo je skup sport. Padobrani i oprema se danas izrađuju od veoma kvalitetnog materijala što znatno utiče na cenu. Za svaki skok potrebni su padobrani, avion, pilot, gorivo koje je izuzetno skupo, avio mehaničari… Sve je to jedan sklop koji je potreban za ovakav sport i sve to košta.
“Danas sve finansiramo iz svog džepa. Bavio sam se nekim privatnim poslovima i sve što sam zaradio ulagao sam u sebe, u svoj sport, u svoje najbolje iskustvo. Uglavom smo sami sebi prepušteni“.
“Ljudi misle da smo mi padobranci neki posebni ljudi, kao Supermen koji dolazi sa planete Kripton. I jesmo na neki način. Pravi padobransci su izuzetno inteligentni, sposobni, imaju izuzetnu psiho motoriku. Padobranac ne može da bude baš svako. To su jako duhoviti ljudi, otvoreni, komunikativni, druželjubivi, kreativni, opušteni… Nažalost i među nama ima loših osoba ali to su dve krajnosti koje moraju da postoje. U padobranskom društvu nikad nije dosadno, uvek je zabavno i uvek je osmeh na licu”.
Preuzeto sa portala: bor030.net
