27. januar 2012. DRUŠTVO – Nekoliko puta sam pustio suzu ganut zbog poslovnih problema američke multinacionalne kompanije „Ju-Es stil”. Drama traje nedeljama, sirotim akcionarima iz Pitsburga se smanjuje profit, oni bi da u Smederevu pogase peći, da o’lade s proizvodnjom, da spuste američki barjak s jarbola, i da njihove investicione trupe odu negde drugde. Ali konjica stiže u poslednji čas, iz neočekivanog pravca. Iz Nemanjine 11.
Zaista je dirljivo gledati s kakvim entuzijazmom Vlada Srbije čini sve ne bi li održala vatru u pećima smederevske železare. Formira se radna grupa, povećava se borbena gotovost, zvona zvone na uzbunu, planiraju se operacije spasavanja zajedno s američkim menadžmentom, organizuju se emisije na nacionalnim frekvencijama u kojima je smederevskoj peći dodeljena uloga Radničkog bataljona na Kadinjači: ako padne „Ju-Es stil”, pašće i Srbija.
Sasvim razumljivo, reklo bi se, jer železara učestvuje sa 14 odsto u ukupnom srpskom izvozu. Hajde da ne dužimo, od nje danas zavisi pola privrede Srbije. I, ako se Amerikanci zaista povuku, kolateralna šteta njihovog odlaska biće 5.300 radnika na ulici, što bi bila ružna vest. Ili, kako je poetski rekao gradonačelnik Smedereva, grad bi pojeo mrak. Zato je vlada „Ju-Es stilu” ponudila najbolje moguće podsticaje za jednu kompaniju: gradske vlasti su im smanjile taksu s 100 na pola dinara po kvadratnom metru za korišćenje obale Dunava… I ništa u ovom iznenadnom mobilizacijskom naporu vlade ne bi bilo sporno, da ne odaje utisak da se ona ponekad ponaša kao kasa uzajamne pomoći za moćne strane kompanije u Srbiji. Koliko je samo iz budžeta Srbije dato „Fijatu”, „Jura korporaciji”…?
Šteta je što takvu politiku – da uzima od siromašnih i daje bogatima – Cvetkovićev kabinet ne pokazuje kada je u pitanju blokada 50 fabrika srpskog metalskog kompleksa koji se, gle čuda, nalaze u vladinom vlasništvu. Među njima su i nekadašnji giganti IMT, IMR, „Prva petoletka”… Mesecima traje njihova agonija, blokirani su im računi, ali je preovlađujuća ekonomska misao uglavnom slala sledeću poruku: „Žao nam je, niste se pokazali sposobnim da izdržite tržišnu konkurenciju”. Tih 50 fabrika, zajedno s kooperantima, čine armiju od 50.000 radnika.
Zato je pragmatični predsednik Samostalnog sindikata metalaca Srbije Zoran Vujović u pravu kada predlaže: „Neka spasu „Ju-Es stil”, ali neka pogledaju i nas”. I zato bi najpoštenije bilo da vlada otkupi železaru i da, umesto da u njoj gaji pečurke kao nekad, pita Amerikance kako se kali čelik.
Naravno, tek će da bude priče o ceni otkupa, jer je „Ju-Es stil” kupio Sartid za 23 miliona dolara, pri čemu je novi vlasnik oslobođen obaveze plaćanja gigantskih dugova koje je železara imala prema poveriocima.
Aleksandar Apostolovski,uvodnik,”Politika”
Ružan i zlonameran komentar čoveka koji valjda nikada nije bio u Smederevu.
Sve sto je jos pokojni Djindjic zeleo da uradi, da presece nerad, dzabalebarenje, neotizam u Zelezari – palo je na Amere. Od 13.000 zaposlenih sasekli su viskove, nerentabilne pogone, administraciju…na kraju Zelezara ostade na 5.500 radnika koji su podigli proizvodnju, u jednom trenu, istovetnu proizvodnji ostvarenoj sa 15000 radnika krajem 80tih. Znaci moze i tako, ali drzava nije htela da bude ucesnik u eutanaziji, lakshe je kad je dzzelat strejndzer. Shvatili su Ameri do sad da je anegdota o ideji izgradnje zelezare u sred vinogradarsko vocarskog kraja ipak istinita. Koks se vuce iz JuzneAmerike, ruda ko zna odakle, pa Sasa Matic bi video da to u startu nema shanse za uspeh…Ali Tito je rekao GvRozddje i poltroni napravise i vinariju i Zelezaru, da ne omanu…Drug Stari nije voleo nesporazume. Sta je tu je, s kim si s njim si. Kako se god okrenes, dupe je pozadi. Pitanje je, postoji li u Srbiji covek sposoban i kompetentan,obrazovan i cestit,da sacuva Smederevo i Smederevce i spase ih od borskog mraka.
Napacena nasa Srbijica, gde ljudi na vlasti brinu kako da unovce funkciju, a narod i dalje veruje u DedaMraza – pati od lopovluka, nepotizma, nemara i nerada. Pravi domacini, casni i posteni, koji bi mogli pozitivno da uticu na zivote svih nas, predaleko su od svake vlasti.Ti ljudi, koje sada Srbija treba, drze se daaleko od politike, stranaka, ispod casti bi im bilo da se uhvate u hokstaplersko kolo…ukaljali bi svoje prezime zauvek. To je nas problem i nesreca.