Nagradu „Zlatni ključ Smedereva” dobio Džao Lihong


27. oktobar 2013. KULTURA – Nagradu „Zlatni ključ Smedereva” dobio je Džao Lihong, jedan je od najdarovitijih kineskih pesnika i pisaca. Rođen je u Šangaju 1952. godine. Aktivno je počeo da se bavi pisanjem 1970. Završio je studije književnosti na Istočnom kineskom univerzitetu. Gostujući je profesor na dva univerziteta u Šangaju. Direktor je Saveza kineskih pisaca u Pekingu i potpredsednik Saveza pisaca Šangaja. Izdavač je mesečnog časopisa „Shanghai Literature” i dvomesečnog časopisa „Shanghai Poets”. Objavio je oko 70 pesničkih, proznih i drugih knjiga. Dobio je više književnih nagrada. Njegovo delo uticalo je na mnoge mlade kineske pisce, uključeno je u nastavne planove i izučava se u školama, od osnovnih do srednjih i viših. Knjige su mu prevedene na nekoliko stranih jezika.

„Smederevska pesnička jesen”, u prevodu Dragana Dragojlovića, upravo je objavila knjigu Džao Lihonga, dvojezično, na srpskom i engleskom – „Čamac za nebo” (A Boat to Heaven), koja je objavljena u Irskoj (2010). Ovo je prvi prevod Lihongove poezije na srpski jezik.

Bili ste žrtva Kineske kulturne revolucije. Kako danas gledate na to vreme?

Kulturna revolucija bila je nešto posebno u savremenoj istoriji Kine. Ona je bila noćna mora za mnoge Kineze, mnogo smo propatili tokom tog turbulentnog vremena. Mnogi ljudi moje generacije bili su poslati u udaljene krajeve zemlje, da rade u poljima. Bili smo poniženi, bačeni na najniži mogući nivo. Bili smo žrtve jednog režima, ali smo, s druge strane, bili u prilici da sagledamo jednostavnost života seljaka, koji se svaki dan bore protiv siromaštva. Mnogo smo naučili, brzo smo sazreli. Moja generacija, zbog svega što nam se izdešavalo tokom Kulturne revolucije, postala je mnogo jača. Imali smo sopstveno mišljenje i nismo lako prihvatali sve što nam se nudilo. Bili smo sposobni da otkrijemo svetlo u tami, i nadu u beznađu.

Koliko su ti burni događaji uticali na vašu poeziju?

Piscu i pesniku, teško životno iskustvo, koristi prilikom pisanja. Kada gledam unazad, godine provedene na radu u selu, najupečatljiviji su deo mog života. Sva bol i tuga tog vremena postali su neodvojivi deo mog pesništva. Kada sam počinjao da pišem, nikada nisam pomislio da ću biti pesnik. Nikada nisam očekivao da će me reči učiniti popularnim. Posle napornog dana na poljima, vraćao sam se u moj mali smeštaj, palio lampu i pisao: o mojoj ljubavi prema prirodi, mom mišljenju o životu, mojoj nadi za budućnost. Svoj život sam pretakao u pesme i prozne zapise. Bez tog perioda mog života ne bih bio danas ovo što jesam.

Posle hapšenja „četvoročlane bande“ sve se promenilo. Pripadali ste generaciji koja je gradila „novu Kinu“, koja je osvajala nove slobode?

Tačno je da mi dugo nismo mogli da pišemo o svemu o čemu smo želeli. Na primer, moje pesme koje sam pisao pod svetlošću lampe, na selu, o mom životu, bolu, mržnji, zbunjenosti, u to vreme nisu mogle da budu objavljene. Ali, vreme se promenilo. Sada se može pisati slobodno, o svemu. Pisci mogu da pišu o svemu što je deo njihovog životnog iskustva. Nema propisa koji zabranjuje bilo koju temu, nema tabu tema. Mislim da je ovo dobro vreme za pisca u Kini. Ima i nekih koji ne misle tako, ali svako ima pravo na svoje viđenje. Nikada nije bilo, pa ni danas nije, lako pisati dobra, umetnička dela, koja otkrivaju misterije života.

Kao tinejdžer, sanjali ste da budete muzičar ili slikar. Ipak, opredelili ste se za književnost?

Mislim da je svako, u mladosti, sanjao da bude muzičar ili slikar. Ali, za ta zanimanja neophodno je biti talentovan i profesionalno obučen. Opredelio sam se za književnost, jer, kada god sam imao olovku i list papira, mogao sam da pišem i iznosim tajne svog srca i duše. Zato nisam postao slikar ili muzičar, mada moja ljubav prema ovim umetnostima nije manja. Pišem o slikarstvu i muzici u mojim proznim knjigama. Mislim da pesnik mora da voli muziku, jer svaka pesma ima svoju melodiju i ritam. U slobodnom vremenu bavim se kaligrafijom i slušam muziku. Muzika mi donosi mir.

Koliko se u svom pisanju oslanjate na bogatu kinesku tradiciju?

Kina ima 5.000 godina staru tradiciju u pesništvu i književnosti. Kineska mudrost najbolje je iskazana u poeziji. Naši preci upotrebljavali su najfinije reči da opišu lepotu prirode, da iskažu dubinu misli o životu. Kineska klasična poezija je dragulj književnosti. Kada danas čitam tu poeziju, ona me uzdiže, budi duboke emocije i osećanja. Ona je ponos kineskog jezika i kineske književnosti. Niko ne može da ospori lepotu klasične kineske poezije, čak ni danas kada je tradicija na udaru kritike. Pišem poeziju, koja nije pod strogim pravilima, iz klasičnog vremena, ali taj tradicionalni način utiče na moje pisanje. Verujem da su mnogi savremeni, talentovani pesnici, sazreli na klasičnoj poeziji, kao i ja. Savremena kineska poezija nastavak je klasičnog kineskog pesništva. Nemoguće je današnje pesnike odvojiti od tradicije.

U kojoj meri ste otvoreni za književne uticaje iz sveta?

Volim lepotu reči, bilo kineskih bilo stranih. Mislim da su kineski prevodioci na velikim mukama, imaju težak posao da nam približe svetsku literaturu, zbog jezičke barijere i specifičnosti kineskog pisma. Teško je prevesti s kineskog, ali nije ništa lakše ni prevesti na kineski. Zahvaljujući prevodiocima, nama je dostupna svetska klasična književnost. Mnoga popularna i uticajna književna dela iz sveta prevedena su na kineski. Volimo stranu literaturu. Govoreći otvoreno, mnoga dela evropskih i američkih pisaca, bila su inspiracija za kineska dela. Ljudske emocije su svuda iste, nezavisno od jezika na kojem su pisane. Naše opservacije o životu, mogu biti različite, ali otkrivena istina – postiže isti efekat na svim jezicima.

Koliki su tiraži knjiga u vašoj mnogoljudnoj zemlji?

Tiraži, ponekad, dostižu milione primeraka, ali su, najčešće, tiraži ozbiljnih književnih dela ograničeni, znatno niži. Što se tiče pesničkih knjiga, tiraž od hiljadu primeraka sasvim je dovoljan. Tiraži pesničkih zbirki se ne mogu upoređivati sa tiražima popularne književnosti. Retke su pesničke knjige koje se štampaju u nekoliko desetina hiljada primeraka. Pišem prozu i poeziju, prozne knjige se bolje prodaju nego pesničke. Moje prozne knjige ušle su u školsku lektiru, od osnovne škole do fakulteta. Ali, ponekad jedan članak može biti uticajniji od čitave knjige. Mnogi mladi ljudi postaju moji čitaoci zahvaljujući tome što su pročitali neki moj članak.

Koji srpski pisci su prevedeni na kineski?

Donedavno najčitanija i najuticajnija srpska knjiga bio je „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića. Neki pisci su kopirali njegove ideje i pravili svoje sopstvene priče.

Izvor: Politika

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest