Mijat Lakićević: Na smederevskom putu


23. mart 2015. PRIVREDA – Izvor: Peščanik – Sad kad Železara „Smederevo“ otpočinje svoj novi život i kada je pred njom svetla budućnost, možda neka sitnica iz njene prošlosti i nije nešto što bi trebalo da nam skrene pažnju sa glavnog puta. Ipak, kao što kaže poznata izreka, „sitnice čine život“, a ima i ona: „đavo je u detalju“ te nije rđavo na tom putu progresa ponekad malo i zastati, makar za toliko da izbacimo kamičak iz cipele.

Elem, malo-malo pa se u medijima pojavi vest o tome kako je Vlada Srbije kupovinom Železare od US Steela, januara 2012. godine, za simboličnu cenu od jednog dolara „kupila“ i ogromne dugove. Jednom se pominje 300 miliona dolara, drugi put 600 miliona evra, treći put nešto treće, ali u svakom slučaju, suma nije ni malo simbolična. Predstavnici tadašnje vlade, na čelu sa premijerom Mirkom Cvetkovićem, međutim, hvalili su se da su napravili odličan posao i da su nazad dobili Železaru „čistu kao sunce“. Šta je ovde istina?

U nedostatku pouzdanijih informacija, možda u ovom trenutku nije loše baciti pogled na ugovor koji je tada potpisan. To i nije teško, jer je reč o dokumentu koji se nalazi na sajtu Vlade.

Ugovor je bio trostrani, što će reći da su u njemu učestvovale tri strane: US Steel Srbija kao prodavac, Vlada Srbije kao kupac i US Steel Košice kao „pružalac usluga“.

Košice se ovde pojavljuju, jer je smederevska železara u trenutku sklapanja kupoprodajnog ugovora slovačkoj/američkoj firmi dugovala nešto preko 50 miliona dolara. Zapravo, tačno 53.180.000 dolara. Zanimljivo je da je US Steel Košice pristao da svoje potraživanje smanji za četvrtinu (tačno: 24,7 odsto) što znači da je dug Srbije smanjen na oko 40 miliona dolara.

S druge strane, u ugovoru takođe piše da obrtni kapital koji Amerikanci, to jest US Steel kao prodavac, ostavlja državi Srbiji kao kupcu, nije manji od 110 miliona dolara. I to ne računajući gotovinu. Ugovorom se precizira šta ulazi u ta obrtna sredstva. To su, najpre, potraživanja Železare od svojih kupaca za preuzetu a nenaplaćenu robu, pri čemu su iz te kategorije isključena nenaplativa potraživanja, to jest ona od čijeg je dospeća u tom trenutku proteklo 180 i više dana. Pored ove stavke, u obrtni kapital ušli su preplaćeni PDV i zalihe.

Dakle, ako je ovaj ugovor sproveden u delo – a niko do sada nije rekao da nije – Srbija je iz ovog posla izašla, ne sa gubitkom od nekoliko stotina miliona evra, kako se uglavnom piše, nego sa dobitkom od oko 60-70 miliona dolara. Pitanje je jednostavno, i bilo bi dobro da Vlada Srbije što pre na njega odgovori: da li je taj ugovor „ispoštovan“ ili ne?

Utvrđivanje istine u ovom slučaju nije važno samo zbog ljudi koji su u njemu učestvovali – mada to naravno, posebno za njih, nije ni nevažno – već da bismo utvrdili kako se, to jest da li se odgovorno ponaša naša država. I opet, ne toliko zbog prošlosti koliko zbog budućnosti.

Smederevska čeličana će sigurno još dugo zaokupljati našu pažnju, biće krupnijih pitanja, možda i sumnji, pa ne bi bilo loše da makar neke, možda i nebitne nepoznanice, budu uklonjene. Da ne vučemo nepotrebno taj prtljag za sobom. I, što je još važnije, tada će nam biti lakše da pratimo realizaciju menadžerskog ugovora sa Gudiš-Kamaraš tandemom koji je preuzeo upravljanje smederevskom Železarom. Koji će, taj ugovor, upravo zato da bi se izbegla loša praksa iz prošlosti i nepotrebne špekulacije u budućnosti, uskoro takođe biti objavljen na sajtu Vlade Srbije. Bar bi tako trebalo da bude.

A ako ne bude – i to će biti značajna informacija.

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest