Lazar Džamić: Spasavanje Smedereva – Tvrđava, Dunav i grožđe čekaju socijalne preduzetnike


10. avgust 2014. DRUŠTVO – Izvor: Danas – Kako to uvek radi argumentima i činjenicama, Mijat Lakićević je u nedavnom tekstu na Peščaniku objasnio zbog čega je ideološka buka oko ‘spasavanja’ Železare u Smederevu još jedan od primera naše potpune političke, poslovne i kreativne zaslepljenosti. U ovom slučaju, i nacionalne ekonomske nepismenosti.

Kost oko koje se lome čelični zubi je vrlo tvrda: Smederevo je postalo Detroit, potpuno zavisno od jedne firme i jedne industrije koja trenutno ispušta svoj poslednji životni dah. Poslovni plan (business case) za profitabilno preduzeće više ne postoji. Međutim, ugasiti Železaru bez realnog i funkcionalnog alternativnog rešenja bi izazvalo strašnu ekonomsku i socijalnu krizu u Smederevu i regionu.

Kao rođenom Smederevcu, vrlo su mi poznate posledice plime i oseke u poslovnom stanju Železare. Kada je posao išao dobro, grad je prosperirao: fudbalski klub je dobio (ružan, ali funkcionalan) stadion, pozorišni festivali su imali sponzora, vikend naselje na Jugovu je bilo održavano. Gradski korzo na Fontani je uveče zujao malo jače, malo veselije.

Kada je Železara bila u krizi, na ulicama smo sretali više neobrijanih i neopranih ljudi, gradska pijaca je izgledala depresivnije i siromašnije, u kafanama se više pilo a manje jelo, boja se ljuštila sa više stambenih zgrada i na drvećima u parku je, nekako, bilo više umrlica.

Titov anegdotski grad gvožđa i grožđa se ‘navukao’ samo na gvožđe. Ekonomski, Železara se izjednačila sa Smederevom. Napravili smo najbazičniju poslovnu grešku: stavili smo sva naša ekonomska jaja u jednu korpu – i onda je ona tresnula o zemlju.

Ako je pupčana vrpca između Železare i grada tako jaka, već čujem pitanje zar onda zaista ne postoji ekonomski interes Srbije da Železaru održava na aparatima za život do daljnjeg. Zar socijalna pomoć maskirana kao (minimalna) plata nije bolja od ekonomske krize?

Nije, iz više važnih – i jednog fenomenalno važnog – razloga.

Prvo, ta pomoć ne može da traje beskonačno. Železara kao biznis je očigledno neodrživ. Ako svetski uspešna, organizovana i stručna kompanija kao Ju-Es-stil nije u stanju da postigne rentabilnost, malo ko može. Što znači da je samo pitanje vremena kada će Železara ponovo pred vrata države sa prosjačkom kapom u ruci.

Drugo, socijalna pomoć manje košta državu nego fiktivne plate, koje su samo vid prelivanja para iz jednog, punijeg, ćupa u drugi. Neko mora da izgubi finansijski da bi radnici Železare održali svoja primanja bez prave zaposlenosti. U suštini, svi mi, čitava Srbija, gubi.

Treće, to je loša ekonomska edukacija. Svaka firma, i velika i mala, zaslužuje pomoć u momentima krize – kao što pokazuje i primer američke automobilske industrije. U životu svakog biznisa postoje trenuci u kojima je potrebno, tržišnim ili državnim mehanizmima, premostiti trenutne teškoće.

Ali ovaj princip važi samo u slučaju da je ekonomski model firme u principu održiv, trajan i samoobnavljajući. Da je firma sposobna da samostalno, na tržištu, svojom sopstvenom konkurentnošću, opstane. To više nije slučaj sa Železarom. Ako jeste – ko god da ima te podatke, molim da pristupi – onda trenutna situacija dobija potpuno novu dimenziju, još više sramotnu za državu: onda je u pitanju neviđeni skandal državne poslovne nekompetentnosti.

Ukratko, veštačko održavanje gubitaša uči ljude da logika i ekonomija nisu važni; da su državne jasle najbolja zamena za stručnost i preduzetništvo. Takav mentalni okvir nam ne dozvoljava da odrastemo: ni ekonomski, ni politički, ni kao narod.

Međutim, svi ovi razlozi blede pred jednim drugim, po meni daleko najznačajnijim.

Smederevo i Smederevci – i Srbija, kao nevoljni roditelj – rešenje problema Železare traže na potpuno pogrešnom mestu. Rešenje nije nekakva sklepana finansijska konstrukcija u konceptualnom okviru održavanja proizvodnje čelika. Železara u Smederevu možda ima dugu istoriju, ali nije prirodni zakon; ništa što diktira da se visoke peći i valjaonica podrazumevaju.

Rešenje smederevskog problema – i čitavog Podunavskog regiona – jeste u promeni fokusa. Raskinuti naše čelične okove, zaboraviti na rudu, koks i lim potpuno. Rešenje problema Železare je da se učini irelevantnim.

Smederevo bukvalno leži na zlatnom rudniku koji se zove turizam. Fokus na smederevsko kulturno i prirodno bogatstvo bi za samo pet godina kreirao jedan od najbogatijih gradova u Srbiji, a za deset jedan od najbogatijih regiona.

Smederevo ima najveću evropsku srednjovekovnu tvrđavu sagrađenu u ravnici. Sama ta rečenica je vredna (bar) deset miliona evra godišnjeg turističkog prometa.

Grad leži na Dunavu koji je na tom mestu širok preko kilometar – a potpuno tih. Preko puta grada je ada dugačka oko tri kilometra. Ostrvo deli Dunav na dva rukavca: glavni plovni put i takozvani Dunavac, nešto najpribližnije Amazonu što se može videti u Evropi, samo pola sata od Beograda.

Konačno, u regionu se vinova loza gaji od starorimskih vremena i grad ima svoju autohtonu sortu – Smederevku – i dugu vinsku tradiciju.

Svaki od od ovih aspekata, po sebi, jeste transformativan, kada bi se pravilno iskoristio. Mnogi regioni u mnogim razvijenim zemljama cvetaju od samo jedne od ovih ponuda. U sinergiji, ova tri bogatstva kreiraju nuklearnu kombinaciju koju niko drugi u Evropi – a kamoli kod nas – nema.

Drugim rečima, mi smo ljudi koji umiru od žeđi usred okeana. Perceptivni čitalac bi na ovom mestu mogao da uputi izazov: sve je to lepo i krasno, ali turizam zahteva velika ulaganja u infrastrukturu: objekte, programe, transport… ‘Desalinizacija’ tog okeana za pijaću vodu košta. Odakle pare? I šta to i dalje znači za radnike Železare, kojima plate trebaju sada, a ne u nekoj hipotetičkoj boljoj budućnosti?

U ovom pitanju leži naša druga tragedija: nesposobnost i nevoljnost (o tome više dole) angažovanja postojećih investicionih modela, raširenih i proverenih u razvijenim zemljama, koji omogućavaju maksimalni i brzi povraćaj investicija u lokalnu zajednicu, u grad. Drugim rečima, postoji profit i postoji komunalni profit.

Model koji imam na umu je takozvano ‘društveno preduzetništvo’ (social enterprise). U pitanju je potpuno regularan biznis pristup – rigorozna poslovna logika, tržišne plate, menadžment principi, stroga kontrola finansija, deoničarsko poslovanje, postojanje dividendi i slično – ali sa jednom velikom razlikom: glavni cilj investicije je vraćanje najvećeg dela profita zajednici (firmi, selu, gradu, opštini, regionu…) u kojoj se firma nalazi.

Zvuči nelogično? Ko bi se uopšte bavio biznisom gde se veći deo profita vraća zajednici umesto da ide u džepove investitora? Odgovor je: socijalni preduzetnici. Firme i bogati pojedinci sa jakom ličnom misijom pravljenja ‘boljeg sveta’. U poslovnom smislu, podjednako su oštri i lukavi kao i svi drugi investitori; podjednako dobro znaju pravila igre i operativne detalje vođenja uspešne firme.

Ono što ih odvaja od ‘vukova sa Volstrita’ je veliko osećanje etike i društvene misije. Pare prave da bi ih dalje investirali u zajednicu; neka vrsta karmičkog poreza, za koji smatraju da ga duguju svetu. Tih firmi i ljudi, u zemljama kao što su Britanija, Francuska i Nemačka, ima mnogo. Nije ih teško kontaktirati. Nažalost, vrlo su retki u zemljama kao što su Rusija, Dubai i Abu Dabi…

Ima ih i kod nas, od kojih je Terra Panonica Baneta Brkljača u Mokrinu samo jedan primer. Da je pameti i volje, smederevsko/srpsko rukovodstvo ništa ne sprečava da već sutra sednu da sa Banetom pričaju o poslu… Ništa, sem partijskih interesa: zašto on, a ne ‘moj čovek’?

Ništa nas, naravno, ne sprečava ni da istu priču ostvarimo normalnim investicionim putem, angažovanjem partnera koji radi samo za profit. Čitav razvijeni svet funkcioniše tako, uglavnom. Samo što su u slučaju društvenog preduzetništva stvari brže, fleksibilnije i sa boljim povraćajem investicije za zajednicu. Multiplikator ulaganja se brže oseti u okruženju, kroz nove kooperantske biznise, kulturne i obrazovne programe, podršku školama…

Kako bi, dakle, takva jedna investicija izgledala u Smederevu i kako bi mogla da u roku od godinu dana promeni situaciju sa Železarom? Mnogo je različitih scenarija, ali ovaj je verovatan.

Prvo, naći zainteresovanog partnera u turističkoj branši. Ne tako veliki posao, gde bi trgovinska predstavništva ambasada nekoliko većih evropskih zemalja vrlo brzo napravila kontakte. Mnogi od društvenih preduzetnika bi se bukvalno takmičili za ovakav projekat, s obzirom na njegov potencijal, pod uslovom da postoji garancija države da će biti zaštićeni od lokalnih i partijskih kabadahija.

Drugo, investicioni plan. Nije nikakva fantastika u ovom prostoru pretpostaviti da jedna od investicionih klauzula može (i treba) da pokrije prekvalifikovanje i zapošljavanje dela zaposlenih u Železari u novom turističkom programu, tačnije programima, jer naše tri ponude omogućavaju nekoliko stotina različitih programa i biznisa, svaki od njih sa brojnim ponuđačima.

Vrlo brzo, u roku od godinu dana, bilo bi potrebno bar hiljadu zaposlenih (trećina Železare) za sve nove usluge koje bi se pokrenule. U roku od nekoliko godina, pola grada bi radilo tu. Kome bi trebala Železara?

Treće, privlačenje domaćeg preduzetničkog kapitala u okviru iste investicione šeme. Kao što sam pomenuo gore, deoničari u društvenim preduzetničkim projektima i dalje dobijaju povraćaj na uloženi kapital, samo što je on ograničen zakonom. Ne postoji zakon? Nema problema: britanski zakon u ovoj oblasti je napisao moj komšija, siguran sam da bi pomogao…

Beneficije za grad i region bi bile višestruke. Lokacija Železare, mesto prljave tehnologije, sa svojim planinama koksa i rude koje košava raznosi po gradu i vinogradima, bi prestalo da postoji. Lokacije i sadašnje i stare Železare bi se reciklirale u turističku ponudu, ili u stambeno-poslovne objekte (povećano blagostanje vodi povećanoj potražnji za nekretninama).

Smederevo bi uživalo u čistijoj vodi, vazduhu i zemlji, u boljem vinu i hrani. U mnoštvu stranih i domaćih gostiju koji bi gradu doneli novi optimizam i pogled na svet. Tvrđava bi mogla da bude jedno od najspektakularnijih koncertnih mesta na svetu. Estetika bi opet postala reč našeg jezika.

Nažalost, sve ovo se neće desiti. Iz dva razloga.

Jedan je glupost i inat. Provincijalna bandoglavost koja viče “ma ko te šiša, ti si pametan za tebe, ja sam pametan za mene”. To, i decenijska ubijenost u pojam gradskih livaca, valjača i kauperaca koji jednostavno ne mogu da zamisle život u drugačijem okviru. Bolje (mrtva) ptica u ruci, nego (rajska) ptica na grani…

Mnogo veći razlog je gradska vlast, za koju su glavne kvalifikacije – sudeći po dosadašnjim informativnim biltenima – partijska poslušnost, osvetoljubivost i kriminalni dosije. Zašto bi iko od njih dozvolio da se ovakav program ostvari, kada oni od toga lično ne bi imali nikakve vajde? Uspešan program van njihove kontrole prosto dobošari njihovu bespotrebnost u lokalnom životu, direktno seče granu njihove moći.

Tako da ako Srbija hoće da reši problem Železare, prvo treba da prestane da misli o Železari i da, maksimalnom brzinom, kreira okvir za kapitalnu stranu investiciju društvenog preduzetništva u smederevski turizam. Šta će nam Beograd na vodi, kada jedno čudo na vodi već imamo, samo ga ne koristimo?

Drugi važan princip je da se, makar u početku, kontrola projekta vodi na državnom, ne lokalnom nivou, što bi s obzirom na lokacije i objekte o kojima govorimo najverovatnije i bio slučaj.

Jedino prokletstvo Smedereva i njegove nesrećne Železare jeste da ih treba izbaviti od nas samih.

Autor je publicista i marketing stručnjak iz Londona, i rođeni Smederevac

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest