Kratka istorija nagrđivanja: Slučaj Matije Bećkovića


20. oktobar 2015. KULTURA – Izvor: e-novine – Nagrada “Zlatni ključ Smedereva” koju je Matija Bećković nedavno dobio, odličan je povod da se podsetimo svih priznanja koje su pale Šerloku Ćeraču u poetsko krilo. Srpska kulturna elita umela je da prepozna zaslužnog građanina i pesnika, i da ga bogato ovenča lovorikama, promovišući jedan destruktivni, anticivilizacijski model zapevanja i nemišljenja. Kratka istorija nagrđivanja Matije Bećkovića je istovremeno mala istorija naše propasti

Ako ste pomislili da je proteklo suviše vremena, možda i čitava 24 časa, a da Rajko Petrov Nogo ili Matija Bećković nisu dobili nagradu za životno nedelo, ne brinite, u prave ruke, krvave i oprane, Ćerača Narikača stigao je i dugo očekivani, žuđeni „Zlatni ključ Smedereva“. Ovogodišnji laureat smederevskog ključića Matija Bećković, rekao je da „otkada je svoj život i svoju sudbinu vezao za tanku paučinu jezika, nije želeo da postane ništa drugo – sem ono što je postao, ni da postigne ništa više od onog što je postigao. Prvo pesničko priznanje dobio je kao đak Valjevske gimnazije u kojoj je prvi put nazvan pesnikom. Važan događaj na njegovom pesničkom početku bio je kad je u šestom razredu dobio prvu nagradu za najbolji pismeni zadatak iz srpskog jezika u Republici Srbiji. Njegova pesma, koju ne bi voleo da sad neko čita, pored slave donela mu je i novčanu nagradu od petnaest hiljada dinara, što je iznosilo, otprilike, kao sadašnjih hiljadu i po evra.“ Eto recepta, dragi pesnici, pratite trag novca, odmah na početku, i sve u evrima, u toj najskupljoj srpskoj reči. Kako da ne poverujemo tom profesionalnom narikaču i oplakivaču, ex erotomanu “Čika”, širitelju autistične gluposti i klovnu nacionalne omraze, da tanka paučina jezika lako postaje debeli novčanik, što je tanja, lažnija i praznija, kada je od tada dobio i sledeće nagrade, bar one koje smo uspeli da uhvatimo u tanku paučinu neta.

Kao i onu iz škole koje se kobajagi stidi, dobio je već u 31. godini života jednu od najvećih komunističkih, Oktobarsku nagradu Beograda, 1970. godine. Ideologija nije bitna, ona je za spoljašnju upotrebu, kao pasta za zube, bili smo crveni sada smo crni, volimo erotiku kod Stendala, nema protivurečnosti. Naredne 1971. godine, tek da se ne izgubi osećaj, dobija Nagradu Milan Rakić, verovatno zbog sličnosti sa rigidnom, kukavnom, leksički šturom, lošom poezijom pesnika čije ime nagrada nosi. Kao poslednji krik crvene faze u jednoj od prelomnih godina dobija izuzetnu Sedmojulsku nagradu 1989. godine. I onda nastupaju zlatne godine za ljubitelja smrti, jer to je početak apokalipse na ovim prostorima. Slede Zmajeva nagrada, 1989. godine, kada se srpska akademska aždaja iskezila okolnim narodima, pokazala zube i definitivno počela da bljuje vatru bratske ljubavi, izvinjavamo se čika Jovi Zmaju, i kao najava naših dana Disova nagrada (1990). Da se podsetimo Disa: Razvilo sе crno vrеmе opadanja/ Nabujao šljam i razvrat i poroci … Od pandura stvorili smo vеlikašе/ Dostojanstva podеlišе idioti/ Lopovi nam izrađuju bogatašе/ Mračnе dušе nazvašе sе patrioti. Kad je udaren temelj srpskom nacionalnom projektu masovnim grobnicama i ubijanjem desetina hiljada nedužnih, onih koji se nisu uklapali u naše rodoslovne karte, moglo se pristupiti popisivanju Srba sviju strana, razdvajanju kukolja i genski mutiranih inovernika, posebno onih koji nisu priznavali da su Srbi (Crnogorci, Bošnjaci, Hrvati). Zato sledi i Nagrada Vukove zadužbine za umetnost (1997), a koja se dodeljuje od divne 1990. godine, za knjigu “Hleba i jezika”, kome ide hleb i kakvog kvaliteta i kome se plazi jezik, znaju u Zadužbini.

Naredne nagrade su sve kapitalne poput Njegoševe nagrade za književnost (1998) i Nagrade Desanka Maksimović (1998), čime su te godine nagrađene obe strane pesnikove ličnosti, i animus i anima, i Karadžićeva i Mladićeva artiljerija i tražim pomilovanje za Slobodana Miloševića. Ali treba i popiti nešto i nezasluženo se zakititi perjem i imenom i ponekog pesnika koji nije mrzeo Evropu, naprotiv, i na mrtvozornički rever kači se Nagrada Drainac 1999. godine. Copywriter srpskog nacionalizma koji “govori iz glave cijela naroda” morao je dobiti i Godišnju nagradu Prosvete (2001) jer kaže u pesmi Kosovo – najskuplja srpska reč: „Bez krvi, nije se mogla kupiti, bez krvi, ne može se ni prodati.“ Koliko se u prolivenoj krvi Albanaca on ugradio i koliko je dobar, ne možemo ni zamisliti. Dopisni član SANU je od 1983. godine a redovni od 1991. Krenulo ga. Dok nekom ne smrkne nekom ne osvane. Sve su to duhovna preobraženja, rimovana, narodna razbrajalica: nož, žica, Srebrenica. Gde je zarđala žica, tu je i Nagrada Žička hrisovulja, 2001. godine, kao i Povelja Karađorđe (2005), koja se od 2004. godine daje za životno delo posvećeno srpskoj duhovnosti. Ne treba zaboraviti ni Bogorodicu Trojeručicu, čiji je prvi laureat upravo Bećković. Reč je o nagradi koja se dodeljuje pesnicima čija je poezija nadahnuta svetosavljem, a Bećković se bogato nadahnuo upravo ovim jeretičkim pravcem: Ne veruje u Boga, ali zato veruje u svetog Savu. Sve je to bila šala, poručuje nam sledeća nagrada Šerloka Ćerača, i vraća ga na početke satiranja, dobija Nagradu Radoje Domanović, za ukupan doprinos satiri, 2006. godine. I Dragoslav Bokan, tankoćutna duša i vođa Belih orlova na ratištima devedesetih voli Matijinu šalu, kao i nikad neću naučiti jezik naroda čiji sam lažni kralj ali ću mu uzeti svu lovu koliko mogu NJKV Aca Gica, koji mu kao članu Krunskog saveta dodeljuje Veliki krst Ordena Belog orla (2007) čime se zapečaćuje i overava crna i monarhistička, četnička faza, posle oktobarske i sedmojulske crvene Titove.

I sada ide iznenađenje jer niko nije sanjao da četnici koji su na Kozari 1942. godine bili na strani nacista, zajedno sa ustašama a protiv partizana, da ti isti četnici danas proslavljaju partizanski proboj u toj strašnoj bici. I da crna satira bude veća radi se o opštini Prijedor, tamo gde je počinjen najstrašniji genocid nad Bošnjacima, i gde je pesnik genocida Hoćko Bećko dobija nagradu Književni vijenac Kozare (2008). Zločin se definitivno isplati. Da ne bi i sa naše strane krvave Drine ostao bez nagrada koje sada već metastaziraju jer treba vriskom i obešću zakloniti očigledni užas počinjen u naše ime, iz glave cijeloga naroda, dolaze Nagrada Povelja Morave (2010) zbog vernog komandovanja u UKS, Nagrada Đura Jakšić za knjigu “Kad budem još mlađi”, čime pesnik potvrđuje svoju retardaciju. Nagradu je dobio u mestu simboličnog imena Srpska Crnja, za 2012. godinu.

Čini se da nema kraja, pa i nema, sve je to jedan krug u kome se vrte isti ljudi koji pod firmom književnosti sprovode politiku srpskog zločinačkog projekta, to je kao venac kratkih noževa i pameti. Zato u ruke prevenčanog laureata dolazi i nagrada Umetnički venac, Festivala kratkih književnih formi u Sremskim Karlovcima, za ukupan zavidan opus širenja nepodnošljive odvratnosti prema životu, 2014. godine. Iste godine probio je himen i Nagrade Despotica mati Angelina za knjigu “Oli mi ga dat”. Kako iz naslova knjige vidimo, nema kraja želji da ga svi vole i stalno hvale, poput mokrogorskog Slobinog čeda Nemanje Emira Varvarina. Slabost ljudska. I kako rekosmo, na kraju, bar za sada, tu je “Zlatni ključ Smedereva”, za 2015. godinu, da se sve te nagradice zaključaju u srcu zla, do novog priznanja, možda već istog meseca. Matije se nekako svi uvek sete kad se dele priznanja, za njega Dan bezbednosti uvek traje!

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest