Ko će da kupi naš čelik?


06. februar 2012. PRIVREDA – Šta god da je Vlada Srbije uradila sa ovom katastrofom u Smderevu bilo bi zlo i naopako. Tri meseca pred izbore, Vlada je, naravno, izabrala naopako. Za zlo uvek ima vremena.Tako smo cele prošle nedelje kupovali fabriku čelika u Smederevu. Sad je naša. Za to smo dali dolar. Kad je naša, i ime je naše. Ali pošto bismo najviše voleli da se Mirko Cvetković jednog jutra probudi, a neko zvučnog imena železaru odneo, dali smo joj opšte neutralno ime – Železara Smederevo. To će da nas košta samo 2.500 dinara, kažu u Agenciji za privredne registre. Ime ko ime. Nije brend, pa da zaležeš.

Premijer je rekao da ćemo oko železare imati troškova. Ali ih nećemo osetiti, pošto će se ekonomisati budžetom. To baš nisam najbolje shvatila, pošto se Vlada baš oko svog talenta za ekonomisanje spori sa MMF-om. Ali, oni su svoji, naći će zajednički jezik. Šta me je, međutim, još zaprepastilo: premijer nam je objasnio da bismo imali mnogo veće troškove da je železara zatvorena, a 5.000 radnika ostalo bez posla. Novine su objavile kako se radnici železare hvale kako im je prosečna plata između 50.000 i 60.000, a sa smenskim i prekovremenim radom i 80.000 do 100.000 dinara, a to je tri puta veća plata od prosečne u Smederevu. Pa bogami gotovo i od prosečne u Srbiji. Sad se ja pitam kako je firma koja tri godine posluje s gubitkom mogla da isplaćuje tolike plate. I hoćemo li mi poreski obveznici nastaviti da ih isplaćujemo, pošto je objavljeno i da radnici železare Smederevo insistiraju na poštovanju svoga kolektivnog ugovora.Ovo ne bi bila sasvim neuobičajena praksa da prosečna plata neke firme (ili u ovom slučaju firmi) koja jedva izlazi na kraj finansira natprosečnu platu neke firme koja ne izlazi na kraj. Dok obe ne stignu do istog kraja.

Vlada Srbije u četvrtak nije izabrala novo rukovodstvo Železare Smederevo, pa smo se mi poreski obveznici, čekajući da vlada nađe novog kupca, dali u potragu za kupcem smederevskog čelika. Čini mi se da se prva kreativnom pokazla potpredsednica Privredne komore Srbije kad je predložila da železaru vežemo za Fijat i kineski most Zemun-Borča. A onda je ministar ekonomije Nebojša Ćirić saopštio da smederevska železara ne proizvodi čelike koje koristi Fijat. A da bi se za to osposobila trebalo bi da se u nju investira oko 100 miliona evra. Daleko bilo! Više to nismo spominjali. Čovek se uči dok je živ i svakom prilikom, pa smo i mi onomad kad smo se rastajali sa Crnogorcima ljutili što su nas oni navratili da podignemo carine na betonsko gvožđe kako bi bila zaštićena Nikšićka železara iako je nama jevtinije da to gvožđe uvozima iz Ukrajine. Građevinari su mi ovih dana još jednom potvrdili da smederevska železara ne proizvodi gvožđe za gradjevinarstvo. Neki dan je moćni integrisani nemački TisenKrup odlučio da se rastane sa stogodišnjom proizvodnjom finih čelika, sa širokom upotrebom u domaćinstvu zbog preteranih kapaciteta i u Evropi, a naročito u Aziji. Dakle, ni tu nema hleba. I šta je na kraju ostalo? Industrija oružja. Kad sam davno pravila jednu emisiju o toj industriji u švedskom Institutu za istraživanje mira su mi potvrdili da je bivša Jugoslavija bila i za njih respektabilan i proizvođač i izvoznik oružja. A danas više nije ni jedno ni drugo. U svom prošlogodišnjem izveštaju, taj Institut navodi da su tokom poslednje dekade permenentni rast vojnih izdataka diktirale SAD, a da su se tom trendu sada priključilo šest država – Kina, Brazil, Indija, Rusija, Turska i Južna Afrika sa rastom ekonomske snage i političkog uticaja u svom regionu, a neke i globalno, koji bi htele da zaokruže razvijajući se kao vojne sile. Sem Turske, navodi Institut sve povećavaju svoje vojne izdatke, neke i veoma brzo. U izveštaju koji ne obuhvata 2011.godinu i drugi talas krize, Institut tvrdi da svetska ekonomska kriza nije pogodila industriju naoružanja, njene su prodaje nastavile da rastu. Ne zaboravlja se da su SAD i Zapadna Evropa najavile smanjivanje vojnih izdataka što će, ocenjuje Instutut, sigurno uticati na proizvođače oružja, a koliko – ostaje da se vidi. Instutut kaže da proizvođači oružja van regiona Severne Amerike i Zapadne Evrope, kao što su oni iz Turske, pokazuju zavidnu elastičnost u uslovima krize, ali njihovoj ekspanziji na svetsko tržište ograničenja stavlja nizak tehnološki nivo. Zbog toga je danas uobičajeno da se velike vojne narudžbe vezuju za obećanja o velikim tehnološkim transferima.

Ruža Ćirković
Izvor: danas.rs

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest