Kako se kali čelik


28. januar 2012. PRIVREDA – Kad već ima staklaru (u Paraćinu), azotaru (u Pančevu), pekaru, mlekaru, mesaru i pivaru (u Beogradu) zašto da država nema i svoju gvožđaru, u Smederevu. ‘Logika’ srpske vlade poslednjih godina tome je prosto zakonito vodila tako da vest da će za ‘simboličan’ jedan dolar, kako nam je rečeno, preuzeti železaru US Stil, ma koliko bila neverovatna – nije neočekivana.

Uzgred, ako je cena od jednog dolara i simbolična, ona svakako nije stvarna. Jer, kad preuzimate neku firmu onda je preuzimate takvu kakva je, što u konkretnom slučaju znači – sa gubicima. I to ne samo prošlim – jer US Stil već tri godine posluje sa gubicima – nego i budućim, jer da su njeni direktori videli da će ove i narednih godina biti bolje, verovatno bi se strpeli još neko vreme, da sačekaju svetlo na kraju tunela, a ne bi tako reći glavom bez obzira bežali iz Srbije.

Dakle, taj dug preuzima na sebe država Srbija koja je ionako već zadužena do guše, pa i preko toga. I ne sme više da se zadužuje. MMF joj je to zabranio – zbog pokušaja da se nova zaduženja prošvercuju kroz budžet nije ni odobrio prvu reviziju aranžmana. Ostaje, znači, da te gubitke plate privreda i građani Srbije, iz svojih džepova, koji su takođe prazni.

Kaže se: vlada je to morala da uradi, jer bi zatvaranje železare bilo katastrofa za Smederevo. Ne bi se reklo da sami Smederevci tako misle. Njima se preliva. Evo, već dve godine neki investitori pokušavaju da od građana Smedereva dobiju dozvolu da izgrade rafineriju (stotine radnih mesta, baza za mnoge druge industrije itd.), ali – šipak. Smederevci ne daju. Znači da je njima sasvim dobro i ne trebaju im ni plate ni porezi i doprinosi za opštinsku kasu. A sigurno ima još puno manjih slučajeva gde su preduzetnici odbijeni i onemogućeni da započnu posao. Zašto bi građani Srbije plaćali tu obest Smederevaca? Mada, istini za volju, to nije neka smederevska specifičnost, već manje-više važi za čitavu Srbiju. Ali, hoće li jednom u ovoj zemlji neko preuzeti odgovornost za svoje postupke?

Konačno, da se podsetimo, i kad su „preuzimali“ one silne fabrike s početka ovog teksta, govorili su nam državni zvaničnici da je to samo za neko vreme, godinu dana, dok se one ne oporave i poprave za prodaju. Koliko je već vode proteklo i Savom i Dunavom, a sva ta preduzeća su još uvek u državnom vlasništvu. I nešto ne vidimo da se raspisuju tenderi i traže kupci. A građani Srbije plaćaju li plaćaju.

autor: Mijat Lakićević izvor: Novi magazin

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest