Izdavačka kuća „Arka” objavila je roman „Osmo svetsko čudo”


06. mart 2013. KULTURA – Izdavačka kuća „Arka” iz Smedereva, objavila je roman Jordana Plevneša (1953), pesnika i dramskog pisca, pod naslovom „Osmo svetsko čudo”, u prevodu Rista Vasilevskog. Jordan Plevneš od 1988. godine živi u Parizu. Njegove drame su izvođene na svih pet kontinenata. Predavao je kreativno pisanje na više evropskih i američkih univerziteta u Parizu, Dalasu, Teksasu, na Jelu… Bio je ambasador Makedonije u Francuskoj, Španiji, Portugaliji i Unesku. Sada je rektor Univerziteta za audio-vizuelne umetnosti ECPA (Pariz–Skoplje–Njujork).

Aleksandar Simsar, neimar-duhovnik, glavni junak romana, veruje da je utopija moguća, a Jordan Plevneš veruje da je čitav svet jedna porodica, a da je Balkan – prostor ljubavi.

Roman „Osmo svetsko čudo” objavljen je u Parizu, kod „Galimara” (2006). Na kakav je prijem naišao?

Predao sam rukopis tadašnjem glavnom uredniku kuće „La Table Ronde”, koja je u međuvremenu postala deo „Galimara”. Sledećeg dana me je obavestio da će roman biti objavljen u prestižnoj ediciji savremene evropske proze. Oglasi za roman pojavili su se u mnogim frankofonskim zemljama. Univerzitet Sorbona organizovao je simpozijum posvećen mom romanu, kojim je predsedavao Herbert Lotman, biograf Kamija i Flobera. Povodom dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida, francuski list „La Croix”, pozvao me je da napišem tekst o tome kako je pad Berlinskog zida uticao na sudbinu moderne Evrope. To je bio inicijalni trenutak za organizaciju međunarodnog skupa koji su organizovali Institut makedonske literature i Makedonska akademija nauka i umetnosti, gde su o tom romanu govorili stručnjaci iz Moskve, Berlina, Njujorka, Varšave, Bratislave, Beograda, Zagreba, Tokija, Istanbula, Bukurešta… O romanu, po izlasku u Parizu, napisano je stotinu puta više stranica, nego što je sam roman.

Nedavno se pojavio i u Srbiji. Šta očekujete?

Saradnik Nacionalne biblioteke u Parizu, koji radi moju bibliografiju, pitao me je nedavno da li sam beogradski autor, pošto moja bibliografija na srpskom jeziku ima više od 300 jedinica. Rekao sam mu da se osećam autorom svih gradova, koji duhovno zrače na evropskom i svetskom planu. A to je i Beograd. Kada je objavljeno „Osmo svetsko čudo” na srpskom, rekao sam: „Kakvo je to ’Osmo svetsko čudo’, ako nije objavljeno u Beogradu.”

Radnja romana traje samo 3,3 sekunde. Ceo jedan život, dakle, stane u taj tren?

Predavao sam kreativno pisanje na Univerzitetu Orse u Parizu, kada me je jedan od mojih najdarovitijih studenta upitao, o čemu je reč u mom romanu. Objasnio sam da roman govori o padu jednog balkanskog arhitekte sa Crkve sećanja u Berlinu (Kaiser–Wilhelm–Gedächtniskirche), i da pad traje 3,3 sekunde. Tokom pada, on gleda – Osmo svetsko čudo, a čitav njegov život staje u taj tren – 3,3 sekunde.

Predlažete da osmo čudo sveta (Kolevka sveta), bude izgrađeno na Galičici, između Ohridskog i Prespanskog jezera. Kako zamišljate tu građevinu?

Pošto su političke elite, od pada Berlinskog zida pa naovamo, pretvorile Balkan u prostor masakra i likvidacije, a u poslednjih desetak godina i u prostoru neviđene korupcije, Kolevka sveta u „osmom čudu sveta”, može da bude istorijsko iskupljenje za sve „banana republike” koje su nastale posle raspada Jugoslavije. Nedavno mi je jedan arhitekta u Skoplju, posle čitanja romana rekao da 365 stubova, visokih 53,5 metara, koliko je visoka crkva u Berlinu, i jedna ogromna drvena kolevka na čeličnim žicama, koja bi se ljuljala na prostoru između Atlantika i Mediterana, može da pretvori Balkan od polja smrti u polja ljubavi. Građevina je zamišljena kao džuboks čovečanstva, gde bi se slušale uspavanke na svih 6.326 jezika. Spomenik bi koštalo oko 17 miliona evra! Osmo čudo sveta (Kolevka sveta), koje bi trebalo izgraditi na Galičici, između Ohridskog i Prespanskog jezera, zamišljeno jekao hram ljubavi na Balkanu.

U kakvoj su vezi „alhemičari iz Makedonije” i roman „Sto godina samoće” Gabrijela Garsije Markesa?

Kad prođem ulicom Kižasu Parizu, setim se tog uragana magičnog realizma, Gabrijela Garsije Markesa, koji je u svom mitskom romanu napisao da su „učeni alhemičari iz Makedonije izvodili javnu demonstraciju Osmog svetskog čuda”. Ona je postala inicijalna referenca balkanskog arhitekte koji pada sa vrha Crkve sećanja, ubeđen da je istorija laž, a istina on sam.

Vaša literatura, iako ukorenjena u balkanskom prostoru, uspela je da iskorači na evropsko tržište. Šta joj daje univerzalnost?

Balkanska trilogija, koju je francuski reditelj Patrik Veršuren postavio u Parizu, sastavljena od „Grobnice za Borisa Davidoviča” Danile Kiša, „Kazne za Malvina” Mirka Kovača i moje drame „Sreća”, bila je nešto novo u Evropi. Trilogija je igrana u 120 pozorišta, diljem Francuske. U jednom gradiću u Normandiji, sećam se, prišla mi je sredovečna žena koja je radila kao humanitarac sa izbeglicama iz bivše Jugoslavije. Ona me je pitala: „Kako je moguće da Balkan ima ovakve kreativne duhove, a da još uvek strada u etničkim masakrima”.

Ko su u Makedoniji trenutno najčitaniji srpski pisci?

U književnosti, trenutak doživljavam kao večnost. Mnogobrojni srpski pisci objavljeni su na makedonskom jeziku i oni su postali deo našeg balkanskog i evropskog kulturnog nasleđa. Kada se čita Andrićev zapis o reci Radika, mislite da je to napisano danas. Kada Crnjanski kaže „ima seoba, nema smrti”, to zvuči kao da čitate kameni zapis na makedonskom književnom nebu. A pesmu Branka Miljkovića, o Ohridskim trubadurima: „Pevajte divni starci, dok nad glavom rasprskavaju se zvezde kao metafore”, možete čuti od Ohrida do Toronta i Melburna, kao da je amalgam neizlečive makedonske jezičke melanholije i sudbinske dijaspore. Dela srpskih pesnika i proznih pisaca predstavljaju živi most između dva bratska slovenska jezika. Još su solunska braća Sv. Ćirilo i Metodije, na staroslovenskom jeziku sanjali o jedinstvu i civilizaciji ljubavi.

Zoran Radisavljević

Izvor: Politika

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest