Ivan Jovanović: I mi stranku za kulturu imamo


08. jul 2015. KULTURA – Izvor: Novi magazin – Dok većina evropskih i svetskih umetnika slavi grčko referendumsko “ne” u javnim govorima i na društvenim mrežama, ne iz ekonomskih već iz slobodarskih i demokratskih razloga, u srpskoj kulturi gledamo još jednu od beskrajno simpatičnih situacija koja nas, kao neka vrsta ne samo kulturnog, već i političkog usuda, prati godinama: smenom republičke (a s njom u cilju “upodobljavanja” i većine lokalnih) vlasti, ukinut je ambijentalni pozorišni festival “Tvrđava teatra” koji se održavao svake godine u prostoru smederevske tvrđave.

Brzinom svetlosti osnovan je novi, pogodićete, ambijentalni pozorišni festival “Teatar u tvrđavi”, dok se, opet nije teško pogoditi, u isto vreme odvija “Novi tvrđava teatar” koji organizuju organizatori ugašenog “Tvrđava teatra” iz Smedereva, s tim da se novi festival održava u vili Stanković u čortanovačkoj šumi, gde se tek završio, opet ćete pogoditi, ambijentalni pozorišni festival “Šekspir fest”.

Dakle, dva festivala, a šta ih razlikuje? Malo, ali opet tako mnogo: i jedan i drugi finansiraju partije (prvi SNS, a drugi DS u poslednjem uporištu vlasti, autonomnoj pokrajni Vojvodina), i jedan i drugi su organizovani od strane dramskih umetnika, funkcionera obe partije (Radoslav “Lale” Pavlović, predsednik UO “Teatra u Tvrđavi” i član Saveta za kulturu SNS-a i savetnik predsednika Republike za kulturu, i Vida Ognjenović, pozorišni reditelj i pisac, predsednica Saveta “Novog tvrđava teatra” i član Političkog saveta DS); i jedan i drugi idu uz profil finansirajuće partije (na prvom se u smederevskoj tvrđavi pojavljuje car Lazar kao superheroj i komedije beogradskih dečijih pozorišta, dok su na drugom alternativni teatri, plesne i performativne predstave); i jedan i drugi tvrde da su oni – prava umetnost – optužujući, naravno, jedni drugog za razne propuste.

Situacija, za ljubitelje crnog humora, kao i u filmu “Žitije Brajanovo” letećeg cirkusa Monti Pajtona, kada se Isus lomi da li da ode u Nacionalni front Judeje ili Judejski nacionalni front. I jedni i drugi ga aktivno vrbuju sa idejom da su baš oni “prava stvar”. A onda i jedni i drugi nemaju ništa protiv da baš on završi na krstu.

Dok ostatak Evrope i sveta, u svetlu novih događaja, pravi novi civilizacijski poredak, a kultura i umetnost živo učestvuju u svemu tome, naša kultura je i dalje na nivou Gazimestanskih urlika i mitinga i kontramintinga organizovanih od strane partijskih falangi.

A srpska kultura zavisi od toga da li su ti isti falangisti redovno išli u pozorište ili bioskop, ili su se šibali sa “murijom” na Severu ili Jugu, slušali pank ili Mileta Kitića, izvlačili ili uvlačili majicu devedesetih, demonstrirali protiv rata ili išli u sport i razonodu na područja grada Vukovara ili Srebrenice.

Ova bizarnost i crnohumorni karakter dva ista, a tako različita, festivala najbolje definišu našu svakodnevicu smuljanu u onu Cezarovu “ili sa nama ili protiv nas”. Mada, dovoljno je da paralelno čitate Tviter status pisca Irvina Velša koji kaže “Neoliberalizam i demokratija – oksimoron.

A narod vam je rekao “OKSI”, moroni” i domaće novine koje krive grčki referendum za rast našeg duga. Nakon toga, srpska stvarnost postaje iracionalnija od bilo kog referendumskog rezultata. Sa ili bez ambijentalnih festivala.

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest