„Esmarku” sve veći apetiti


07. februar 2015. PRIVREDA – Izvor: Politika – Kako vreme odmiče, čini se da su Vlada Republike Srbije i američki „Esmark” sve dalje od dogovora kada je reč o preuzimanju „Železare Smederevo”. Predstavnici američke kompanije u pregovorima sada obilato koriste činjenicu da je naša zemlja u mat poziciji i sve više tvrde pazar i za pregovarački sto iznose nove zahteve.

Iako je Džejms Bušar, predsednik „Esmark” grupacije, pre nego što su pregovori počeli, javno obećao da neće otpuštati radnike, čak su sa predstavnicima sindikata dogovorili i povećanje zarada za petinu, ako pobede na tenderu, sada, prema našim saznanjima, ne žele da se obavežu da će svih 5.000 radnika ostati na njihovom platnom spisku. Takođe, „Esmark” bi da izbegne polaganje garancije u iznosu od 15 do 20 miliona dolara. Rukovodstvo ove kompanije ne bi da obeća da će ostati u Srbiji nakon što potroši zalihe sirovina.

Inače, u „Železari” trenutno postoje sirovine u vrednosti od oko 90 miliona dolara, čijom preradom može da se zaradi oko 20 miliona dolara. Da ne bude zabune, jedino oko čega se sada pregovara su upravo te sirovine na kojima može da se zaradi, jer i naša vlada i „Esmark” znaju da „Železara” ne vredi ništa. Da je vredela, „Ju-Es stil” ne bi otišao iz Smedereva. Pre nego što je država kupila „Železaru” za jedan dolar, godišnji gubici ove američke kompanije bili su 150 miliona evra.

Zato je naša vlada zahtevala da se „Esmark” obaveže da nakon što potroši te sirovine, neće otići iz Smedereva da im se ne bi ponovilo prethodno loše iskustvo. Međutim, Amerikanci su u pregovorima izneli još jedan zahtev. S obzirom na to da je za pokretanje druge visoke peći potrebno uzimanje kredita od najmanje 200 miliona dolara, „Esmark” sada traži da naša vlada garantuje uzimanje tog kredita.

Naša država, sa druge strane to ne može da učini iz nekoliko razloga. Prvo, po dogovoru sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), država više ne može da garantuje zajmove preduzećima, jer je naš javni dug previsok. Drugo, po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, od 1. februara nisu više dozvoljene nikakve vrste državne pomoći za „Železaru”, jer Evropska unija tako štiti svoju čeličnu industriju. Naša vlada poslala je zvanično pismo Briselu gde je tražila da se rok za produžetak pregovora produži do 15. februara. Odgovor još nisu dobili. Formalno, država Srbija je već u prekršaju, jer od 1. februara „Železara” praktično radi uz državnu pomoć. Primera radi, da bi se obezbedilo normalno funkcionisanje ove kompanije, odnosno da bi radnici dobili plate, iz budžeta mora čeličani da se uplati 10 miliona evra mesečno.

Upućeni u oblast evropskih integracija kažu da ukoliko odgovor iz Brisela bude negativan, naša država može da plati i novčanu kaznu jer je kršila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Da to ne treba shvatiti olako svedoče iskustva nekih drugih evropskih zemalja. Poljska je na primer imala velike probleme oko državne pomoći brodogradilištu. Hrvatska je takođe prošla slične muke.

Osim što država trpi sankcije, štetu može da pretrpi i preduzeće koje je pomoć primilo, a u ovom slučaju to je „Železara”, jer bi ako odgovor iz Brisela bude negativan, ova čeličana morala da vrati u budžet sve što je država uplatila na njen račun posle 1. februara.

Kada se sve to zna, onda je jasno zašto su pregovori, kako vreme odmiče, sve teži i teži. Koristeći to što je naša vlada saterana u ćošak, i što je pod pritiskom regulativa EU, sporazuma sa MMF-om i na kraju radnika kojima treba obezbediti plate svakog meseca, „Esmark” je počeo da tvrdi pazar i zakera.

Prema pisanju Peščanika, „Esmark” sada od države traži isti tretman kao „Fijat” i „Etihad”. „Kako se čuje, ’Esmark’ hoće da podigne kredit od 400 miliona dolara, ali da garant za taj kredit bude država Srbija, kao manjinski partner-suvlasnik ’Železare’, čemu se ona, naravno, opire”, piše Peščanik.

„Esmark” nije siguran da je u Smederevu moguće „izliti“ želju našeg premijera – 2,2 miliona tona čelika, koliki je njen davno projektovani kapacitet. Prethodni vlasnik dogurao je do 1,7-1,8 miliona tona i to je bio maksimum. Bez značajnih ulaganja u modernizaciju kapaciteta teško je dostići i dva miliona tona, a puno je upitnika (naročito posle izbijanja ukrajinske krize) i sa nabavkom sirovine, navodi se u autorskom tekstu Miše Brkića na Peščaniku.

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest