Danijela, Violeta, Sanja i Dostana odrastaju bez roditelja


07. mart 2013. DRUŠTVO – Sestre Danijela, Violeta, Sanja i Dostana Spasić žive u Vranovu kod Smedereva, u maloj, nikad završenoj kući, sa bakom Radmilom, zbog čije penzije od 12.000 dinara i nekoliko ari dvorišta nemaju pravo na dečji dodatak, čak ni na obrok u Narodnoj kuhinji.

Majka im je otišla iz kuće kada je najmlađa, Dostana, imala samo devet meseci. Nikada se nije javila, kažu neki da su je videli u Kruševcu, drugi u Kraljevu…

Otac, građevinac, još neko vreme je brinuo o njima, slao ili donosio novac i ono što za kuću treba, a onda se sa nekog posla u Beogradu, kako pričaju oni koji ga znaju, samo jednom nije vratio. Niti se i on ikada više javio, mada su i njega, govori se po selu, neki videli. Ima tome već tri godine.

Sestre su ostale sa bakom Radmilom u maloj kući na kraj sela Vranova. Danijela je sedmi, Violeta peti, a Sanja treći razred osnovne. Dostana ide u vrtić koji, srećom, ne plaćaju jer ga drži Crveni krst.

– Snalazimo se, mi brinemo jedna o drugoj, a baka o svima – kaže najstarija Danijela.

– Nije lako, četiri devojke, svašta bi sigurno htele i volele, al’ one i ne traže… A i da traže, nema se – u pola glasa kaže baka Radmila, čija je penzija, ona najminimalnija koju zakon dozvoljava, razlog što devojčice nemaju pravo ni na kakvu pomoć, a to malo placa oko kuće administraciji je izgovor da im uskrati i dečji dodatak.

Imaju zemlju, kažu propisi, nemaju pravo na pomoć države, čak ni na korišćenje narodne kuhinje.

– Violeta i Danijela kuvaju – objašnjavaju nam ustaljeni raspored kućnih obaveza.
Šta kuvaju? Pasulj. Još nešto? Ne mogu da se sete.

– A da, prošle nedelje je stric doneo pile – priseti se Violeta.

Danijela s ponosom pokazuje poveću pogaču koju je umesila i ispekla u šporetu na drva u kuhinji.

U nevelikoj kući to je jedina zagrejana prostorija. Drva, kad ih imaju, seku na smenu njih tri, najmlađoj Dostani još ne smeju da daju sekiru, a za testeru je premala.

– Da imamo pravi šporet pravila bih i kolače – kaže Danijela.

– A da imamo frižider mogle bismo da ih ne pojedemo odmah sve, nego da ostavimo i za sutra – nadovezuje se najmlađa, ali očigledno i najpraktičnija Dostana.

– Kad dođe vreme da se kupe patike… Četiri puta 700 – i ode četvrt penzije – odgovara baka Radmila na naše pitanje kako se snalazi za mnoštvo stvari koje su devojčicama neophodne, ostavljajući nas zapitanim koje su to i kakve patike koje ne koštaju više od 700 dinara.

Svu ostalu garderobu, priča baka, uglavnom dobijaju od dobrih ljudi, onda nasleđuju jedna od druge, baš kao i knjige za školu. Šestogodišnja Dostana je u porodičnoj podeli posla zadužena za donošenje vode jer kupatilo, onako usput kažu, „još ne radi“. Mašina za veš je, baš kao i „pravi šporet“ i frižider, nešto o čemu mogu samo da sanjaju sa bakinih 12.000 penzije.

– Violeta i ja smo „veš-mašina“ – šali se Danijela dok u veliko korito stavlja džempere i dukserice koje su, kako reče baka, dobili od ljudi dobre volje, baš kao i maltene sve ostalo što je u kući.

Krevete su im nedavno dali iz smederevskog Crvenog krsta.

– Sad možemo da spavamo same. Svaka! Evo, vidite – ushićeno pokazuje jedanaestogodišnja Violeta krevete na sprat.

Doskora su spavale na dva dušeka, na podu. I sad Dostana, najmlađa sestrica, nikako da se navikne, spava s njima, zato jedan zvrji prazan, još je na njemu folija. Pred spavanje, kažu, o svemu što je bilo tokom dana se ispričaju. Uprkos svemu što ih je u životu snašlo, ili možda baš zbog toga, devojčice već polako razmišljaju šta će i kako će kad porastu.

– Kad završim školu, ja ću da idem za frizerku – otkriva nam svoj plan najstarija Danijela.

Ako joj frizure budu upola dobre kao pogača koju je umesila, biće odlična frizerka.

Izvor: Blic

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest