Danica Popović: Visoke peći potpaljujem ja


15. oktobar 2015. PRIVREDA – Izvor: Politika – Evo šta me buni: šta će im kupac i vatromet, kad i bez toga železara Srbiji pravi rast?

Prošle nedelje medijima odjekuje radosna vest: Železara „Smederevo” pokreće drugu visoku peć! Premijer zahvaljuje radnicima što ih je poslušao, obećava narodu vatromet čim država proda železaru.

Htedoh odmah da se pridružim tom slavlju, a možda da ga i uvećam, koliko je u mojoj moći, samo nikako da složim misli. Evo šta me buni: šta će im kupac i vatromet, kad i bez toga železara Srbiji pravi rast? Evo, baš premijer reče, jedna peć – rast od jedan odsto bruto domaćeg proizvoda. Druga peć – dva odsto. Pa odgovorno pitam, drugovi i drugarice, zašto onda nemamo sedam visokih peći – i sedam odsto rasta?

Istina, naredne godine bi tih sedam peći proizvele isto koliko i ove, pa bi rast opet bio – nula, ali ima i za to rešenje. Otvorimo još desetak novih peći – i eto novih sedam odsto rasta! I tako, iz godine u godinu, rastemo. Kako se Kina razvila, ako ne baš tako?

Sad, država tu ne bi smela da škrtari sa povlasticama. A morala bi, još, i da ućutka one koji svašta pitaju, a da svojim rukama nijednu visoku peć nikad nisu upalili. Odgovorno tvrdim da u ovom odsudnom momentu država ne treba nikakve ugovore sa železarom da pokazuje. Znate li zašto? Zato što će svi da se uhvate za direktorske plate i bonuse i da se seire kako je to „mnooogo, brate”, a uopšte neće biti u pravu. Taman da su dvojica direktora dobila i po milion dolara, to ne bi bilo ni tri odsto gubitka koji će da naprave ove godine. A onima koji ne pitaju gde ode 97 odsto izgubljenog novca ne vredi ništa ni govoriti.

Vredelo se prepustiti velikoj radosti. Stvarno, je li važnije to što su malo probili rok u kome je trebalo da postanu profitabilni, ili to što će železara Srbiji da osigura rast od dva odsto – makar dok ne sagradimo još onih sedam visokih peći?

Ali, kratko radost trajaše. Ne prođe ni nedelju dana od slavlja i obećanja, kad, „Politika” prva pokvari veselje i na naslovnoj strani donese vest da se onoj visokoj peći što je do sada radila sprema devetomesečni remont i „tihi hod” – pa u stvari imamo i dalje samo jednu visoku peć i rast od 0,5 – 0,6 odsto. Ništa, dakle, nema od te duplirane stope rasta – kao što je nije ni bilo, osim na televiziji i u hvalospevima režimskih medija.

Ipak, razmišljam, bio bi red da, umesto što sada likujete, dragi čitaoče, barem jednom kažete šta bi bilo bolje raditi, kad ste tako pametni. Kao što bi bio red da izostavite one priče o partijskom zapošljavanju i burazerskoj privredi, sa kojima, kao, nema rasta. Ima, kako nema, kako je malo falilo da vas događaji demantuju! Sve sa partijskim zapošljavanjem, dlaka je falila da nam premijer osigura dva odsto rasta, samo mu ne rekoše za ovaj remont, izgleda…

Koliki god rast da bude, a biće makar nula-koma-nešto odsto, svedoci smo da će se to postići uprkos onoj Kraljevčanki koja je prošle nedelje na pres-konferenciji sa toliko ponosa izjavila kako je dobila posao preko stranke (naprednjaka, naravno). To što će ovakva bahatost proći nekažnjena, to jednostavno, nema veze. Nije li železara najbolji dokaz da stranačko zapošljavanje, kao ni svi Babići i Gašići ove zemlje, nisu prepreka rastu od dva, pardon, od nula-koma-šest odsto?

Šta sad ima veze taj remont, uostalom. Za rast je važno samo to da Kinezi što pre dođu. Zašto? Zato što imaju mnooogo para. Baš kaže Bojan Bojković, član Nadzornog odbora železare: „Pregovaramo sa drugom po veličini čeličanom na svetu, koja je bolja i od prve, jer je finansijski najzdravija, što znači da ima ogroman novac i za investicije.”

Tu smo, dakle. Kome sad nije jasno da rukovodstvo železare mudro i s pravom očekuje da će Kinezi baš sad i baš ovde doći? Zašto je to mudro, pitate? Pa, pravi je momenat za investicije. Cena čelika još uvek je oko istorijskog minimuma, čeličane se zatvaraju po celom svetu, nije li je onda red da bar neko ovde investira u železaru i ljudski se opeče? Uostalom, premijer kaže, evo, „mi očekujemo” da će cena čelika rasti. I treba da očekujemo, šta nas košta?

Uostalom, zašto da ne očekujemo, kad smo železaru i podigli, a da nije bio zadovoljen nijedan uslov profitabilnosti. A uslovi su poznati, ima ih tri: železara mora da ima ili odličnu rudu (koju nemamo), ili ekstremno jeftinu energiju (koju takođe nemamo), ili vrhunsku tehnologiju – koju tek nemamo. Ko nas, takve, ne bi kupio?

Može se, ipak, desiti da nas ne kupe. Čemu se ne treba baš ni radovati, jer će se onda obe peći ugasiti. A kad čeličana više ne bude, ko će se onda setiti pesme „Maljčiki” (iz koje sam pozajmila naslov ovog teksta), i davnih dana kada smo verovali da će sigurno doći vreme u kome nijedan srpski premijer više neće potpaljivati visoke peći i obećavati rast koga neće biti.

Ne valja, kako god okreneš.

*Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Danica Popović

Koristite Facebook da komentarišete ovu vest