14. novembar 2013. KULTURA – Prvi deo Balade o Rok Sitiju
Bilo jednom na Divljem zapadu…
Bio jednom jedan Divlji zapad. Beše to sasvim lep i pristojan Divlji zapad. Prostrane prerije ispunjene prazninom i povremenim kaktusima pružale su se duž njega, poneki pošteni Indijanac, uglavnom iz Velike Alabame, je još lutao ovim prostranstvima, a bilo je tu i šakala, pustinjskih skočimiševa, zmija zvečarki i ostale poštene biološke inteligencije.
Sasvim pristojan Divlji zapad bez nekih ispada, poput Istoka, Severa ili Juga.
Neplodne ravnice pružale su se celom teritorijom Divljeg zapada. I baš na mestu gde je rađao kamen na kamenu, niče jedan grad. Gradić, takoreći. Bio je podignut na jednoj steni koja se uzdizala nad pustinjskim prostranstvom i zato je jednostavno nazvan Rok Siti ili, prevedeno na ćirilicu, Kamengrad.
Rok Siti je bio jednostavno uređen. Jedna glavna ulica je išla sredinom grada, a oko nje su se načičkale kineske čajdžinice, saluni, pogrebna organizacija grada, stara pošta, šerifov komitet…U blizini beše i gradska većnica, stanica za diližanse, crkva čiji je sat posle vidovdanske oluje iz 1389. godine išao unazad.
Građani Rok Sitija behu dobričine koje su sve radile iz najbolje namere. Njihove namere su bile tako dobre i plodonosne da su nekoliko puta uspeli da popločaju obilaznicu autoputa Čištilište – Pakao, via Dobre Namere. Farmeri, rudari i kauboji behu većinsko stanovništvo ovog grada.
Zašto rudari?
Odgovor na ovo pitanje deo je mita, ali i prokletstva ovog grada. Naime, legenda veli da, kada su se prvi doseljenici obreli na steni koja će kasnije postati Rok Siti, oni su u blizini zatekli jednog Crvenokošca. Pitali su ga da li je ovo plodna stenčuga i šta na njoj najbolje uspeva od ratarskih kultura. Crevenokožac, tradicionalno pijan od kaktusovače, pola u šali im reče da je ovo najplodnija stendžuga u ovom univerzumu, a da od ratarskih kultura najbolje uspeva grožđe. Doseljenici nisu najbolje razumeli domorodački jezik crvenih plemena, koja su za njih i onako bile crvene bande, tako da su razumeli da im je ovaj rekao da na stenčugi najbolje uspeva gvožđe. I tako oni sagradiše fabriku za gvožđe, a oko nje niče Rok Siti. Tako veli legenda. Njihovo prokletstvo leži u činjenici da su oni, posle savetovanja sa onim Crvenokošcem, upucali skota na pravdi Boga pravednoga. Umirući, on je prokleo celo njihovo pleme i seme, da se nikada, ma koliko se trudili i subvencija dobijali od savezne vlasti, neće hleba najesti od stenčuge, ona im više neće davati svoga roda, niti će stabla na zemlji donositi svojih plodova. A o cveću u Rok Sitiju mogu samo da sanjaju.
I, tako, generacije dobrih građana Rok Sitija su živeli, a da nisu videli cveta u životu. Svoje rane nisu vidali lekovitim travama kojih nije ni bilo, već usijanim gvožđem koje su dobijali, ne iz rudnika već, iz potkovica konja. Do konja su dolazili pljačkom slučajnih konjanika. Vremenom su ovi rudari postali najveštiji u svom zanatu rudarenja i obrade gvožđa konjskih potkovica. Zlobnici bi ovo možda nazvali pljačkom, ali zlobnici svašta pričaju.
Tako je bilo sve dok se u Rok Siti nije doselila grofica Jasmin De Av-Av. Grofica beše dokona žena. Nikada se nije udavala, muža zbog toga nije imala, a okolina je trpela. Umesto da bude domaćica, grofica Jasmin se usudila da bude samostalna žena. Čak je, nekoliko meseci provela u Kraljevskom azilu Meklejn, pod dijagnozom da je emancipovana žena. Jedno krilo hidroelektrane Edison Dva, je nazvano po njenom imenu, jer je toliko struje otišlo na pokušaj lečenja njene emancipacije najsavremenijim metodama elektrošokova. Kada je zavladala električna kriza, zbog nedostatka medikamenata, grofica Jasmin je puštena na milost i nemilost zdravim ljudima. Terapija kojoj su joj prepisali doktori sa Meklejna bila je vrtlarstvo. Ako se već ne bavi kućnim poslovima, neka barem sadi cveće, ljudi će valjda manje da primećuju da je emancipovana.
I tako je grofica Jasmin De Av-Av počela da sadi cveće. Gde god se naselila sa svojom grofovskom svitom ona je sadila cveće. Vremenom se pročula kao najbolja vrtlarka i prava čudotvorka u tome. Kažu da je i sliv reke Amazona nekada bio pustinja sve dok se grofica nije doselila u njihov kraj.
Jednom, sadeći lipu, čula je od gos’n Nestorova priču o gradu na Divljem zapadu u kome ne uspeva ni kamen na kamenu. Odmah je pokupila svoju opremu za vrtlarstvo, naredila svojim slugama da joj spakuju jedan dvorac za put i krenula put pod kočijom, pravo za Rok Siti.
Bilo je tačno u podne kada je grofica Jasmin De Av-Av stigla na diližansku stanicu u Rok Sitiju.
Nastaviće se…
M. Aranđelović
