Sumrak medija u Smederevu


26. avgust 2016. DRUŠTVO – Izvor: Politika – Grafit koji je ovih dana osvanuo na jednoj fasadi u Smederevu govori baš sve o medijskoj slici ovog grada. „Nema medija, ima zidova“, pogodio je „u metu“ izvesni Smederevac, očito revoltiran „umiranjem“ smederevskih medija. I, dobro je primetio. Grad od više od stotinu hiljada stanovnika sveo se na jedan nedeljnik i dva komercijalna radija, a zidovi i fasade polako postaju panoi sa porukama nezadovoljnih građana.

Novinari ne mogu da pišu po zidovima, ali da mogu, to bi većini njih u Smederevu bio jedini medijski prostor. Tridesetak kolega ostalo je poslednjih godina bez posla, i još najmanje toliko medijskih radnika.

U deceniji za nama finansijske muke prvo su „pojele“ lokalni nedeljni list „Smederevske novine“, koji je izlazio sedam godina. Za njima je sa medijske mape nestala Televizija Jerina, koja je ostala bez frekvencije i prostora. Sudbina ova dva medija ubrzo počinje da sustiže i kuće sa mnogo dužim stažom. U novembru prošle godine, zbog višemilionskog poreskog duga, prestao je da izlazi lokalni nedeljnik „Naš glas“. Do danas „ni traga ni glasa“ od najstarijeg lista u Smederevu, koji je pune 62 godine izlazio u kontinuitetu. Sa medijske scene otišao je nedopustivo tiho, baš kao i nekoliko zaposlenih koji su do tada preživeli dve neuspele privatizacije i najezdu „biznismensko-političkih” ambicija u novinarstvu.

Poslovni prostor u srcu grada koštao je života i Radio Smederevo, medij sa tradicijom dužom od četiri decenije. Jedan od retkih simbola medijske slobode u Srbiji devedesetih godina, danas pod novim imenom „svirucka“ sa lokacije nepoznate široj javnosti, a velelepna zgrada od 600 kvadrata na smederevskom šetalištu zvanično je u rukama novog gazde – sina lokalnog političara. Od starog Radio Smedereva ostala je tabla sa natpisom i stara frekvencija. Od tridesetak zaposlenih nije ostao niko.

Od juna ove godine „zacrneo“ se i ekran jedine lokalne televizije. Godine 1993. godine, kada ju je osnovala tadašnja opština, Televizija Smederevo propatila je razne političke i kadrovske muke, ali nije preživela pokušaj privatizacije. Siromašnu „udavaču“ bez „miraza“ niko nije hteo, pa je u skladu sa zakonom besplatno dodeljena bivšim novinarima. Dvoje „udeličara” nasledilo je samo nove muke. Prvo su ih sačekala zaključana vrata, ubrzo su iseljeni iz opštinskog prostora, a ono malo izraubovane opreme bez njihovog znanja iseljeno je na drugu lokaciju. Ovih dana očekuje se rasplet ovog televizijskog čvora, a o povratku signala i programa u smederevske domove – o tom potom.

Šta je osim zidova preostalo Smederevcima?

Nedeljnik „Naše novine“ relativno je mlad medij, malog tiraža. Osnovala ga je bivša dugogodišnja direktorka, sada ugašenog „Našeg glasa“. Osim pomenutog „ostatka“ Radio Smedereva, koji ne emituje informativni program, na medijskom nebu Smedereva čuje se i Radio Luks, odnedavno deo Naksi mreže. Na toj frekvenciji osim muzike emituju se blic vesti, uglavnom servisnog karaktera, a slušaoci su uglavnom mlađe generacije koje ne vape bogzna kako za informacijama.

Ne čudi onda nedavna dilema policijskog portparola u Smederevu koji je, prilikom dolaska kineskog predsednika u železaru, shvatio da praktično nema kome da pošalje informaciju o promeni režima saobraćaja u gradu. Ili mu se spisak, u najmanju ruku, drastično smanjio.

Smederevci tako kubure sa najosnovnijim vestima poput onih o nestanku vode i struje. O ostalim temama važnim za grad preostali su im samo beogradski mediji. Ali, dopisnici su „trn u oku“ aktuelne vlasti, pa su i važne informacije za njih zabranjena zona. Epitet„mrzitelji sopstvenograda“, koji im je nadenut iz gradske kuće, potpuno opisuje odnos vlasti prema medijima.

Da li se onda treba čuditi nad „masakrom“ u lokalnom medijskom prostoru? I da li su Smederevu zaista samo zidovi preostali?

Piše: Olivera Milošević