23. jul 2014. PRIVREDA – Izvor: Politika – Od ishoda bitke za „Železaru” zavisi mnogo više no što to na prvi pogled izgleda
Srbija je kao deo jugoslovenskog komunističkog eksperimenta preživela nagluindustrijalizaciju u kojoj je bilo mnogo političkih i „promašenih investicija” da bi s tranzicijom doživela kontrašok – ubrzanu deindustrijalizaciju kroz destruktivnuprivatizaciju. Iz jedne krajnosti otišlo se u drugu, iz preterane regulacije uderegulaciju, iz rigidne etatizacije u kriminalnu privatizaciju, a mnogi bi rekli: umnogo gori neoliberalni ekstrem.
Giganti poput „Železare Smederevo” živi su spomenici nekadašnje rogobatneindustrijske politike u kojoj je svaka republika želela reprezentativno obeležje industrijalizacije, u šta je spadala i „sopstvena železara”, bez obzira na to da li je to bilorentabilno. Isto tako se na „Železari”, kao na pravom predstavniku srpske privrede i industrije, vide teške rane tranzicionog nedostatka industrijske politike, političke korupcije i dodvoravanja velikim silama kroz poklanjanje svojih industrijskih resursa.
„Železara Smederevo” je 2003. godine, odmah posle Đinđićevog ubistva, bila predata američkoj kompaniji uz simboličku naknadu od dvedesetak miliona dolara, da bi posle višegodišnjeg rada bila vraćena državi Srbiji uz simboličku naknadu od jednog dolara i s ogromnim dugovima od oko 300 miliona dolara. Svetska ekonomska kriza i smanjenje prodaje čelika na globalnom tržištu doveli su do toga da „Ju-Es Stil” napusti čeličanu. Ne treba ni spominjati da je oba puta država na sebe preuzela ogromne dugove. Posle toga nije bilo zainteresovanih za „Železaru” i ona je tavorila uz pomoć države, koja je bila jedva dovoljna da kompanija preživi „na aparatima”.
Problem je i u tome što je nekima iz vlade i iz biznisa odgovaralo da se to državno sponzorisanje kompanije produži jer su tako realizovali neke svoje interese. Tako se u zamršenom kolopletu inertne teške industrije, zastarelih tehnologija, nedostatka obrtnih sredstava, korupcije i kupovine socijalnog mira nije dolazilo ni do kakvog rešenja za ovaj problem koji kao kamen visi o vratu budžetu, ali koji može da povuče na dno dobar deo privrede u slučaju zatvaranja.
Tako je bilo godinama – do ove vlade, koja je prinuđena da brzo pronađe nekakvo rešenje jer nema resurse da još dugo izdržava gubitaša koji troši milione evra mesečno. Značaj „Železare” nije samo u tome što u njoj radi oko 5.000 radnika već što mnogo više zaposlenih u partnerskim kompanijama zavisi od ovog nekadašnjeg socijalističkog giganta. Sa sudbinom „Železare” nije povezana samo budućnost Smedereva i čitavog regiona već i mnogih preduzeća koja rade na teritoriji cele zemlje.
Opcija zatvaranja „Železare” bila je godinama na stolu vlade, ali se izbegavala jer bi to bio politički poraz za onoga ko bi to učinio jer se gasi jedan od privrednih simbola Srbije. Rizikujući da nam spočitavaju neprimerene analogije, na simboličkom nivou ugasiti jedinu srpsku čeličanu liči na odluku da se ukine nacionalna svetinja poput Hilandara.
Osim te simboličke težine, gašenje ovog giganta, uz postupak stečaja, košta oko 200 miliona dolara (dugovi i ostali tehnološki troškovi), koje mi isto tako nemamo. Pored toga, godišnji manjak za državu (od poreza, carina, PDV i sl.) od zatvaranja „Smedereva” je oko 700 miliona evra koji s posrednim gubicima u poslovima dostiže i milijardu evra. Stoga je zatvaranje čeličane – a za to su se zalagali radikalni neoliberali poput bivšeg ministra finansija Krstića – ne samo nacionalni poraz već i neprocenjiva šteta, naročito gledano na duže staze.
Ako u algoritmu donosioca odluka o sudbini čeličane – pre svega kod premijera Vučića, resornog ministra i radne grupe koja se bavi ovim pitanjem – budu shvaćene razmere političke, ekonomske i finansijske štete, oni će, naravno, svim snagama pokušati da nađu neko drugo rešenje. To može biti samo dovođenje nekog strateškog partnera. Nažalost, naša zemlja nema 200 miliona evra da ih upumpa u rad „Železare”, koja bi onda radila solidno i bila atraktivnija za ozbiljnu dokapitalizaciju.
Rešenje se u ovom trenutku vidi samo u dve ozbiljne ponude – ruskoj i američkoj. Ruska deluje bolje i konkretnije u smislu garancije da biznis neće biti kratkoročan, dok je i američka ozbiljna, sa naročito respektabilnom zaleđinom u finansijskom gigantu Džej Pi Morganu. No bez obzira na to ko od zainteresovanih uđe u „Železaru”, važno je da se to desi, i to što pre jer vreme curi, a u ovom slučaju vreme je zaista novac. Srbija se brani u Smederevu i od ove bitke zavisi mnogo više no što to na prvi pogled izgleda. Spasavanjem „Smedereva” poslala bi se poruka domaćoj i stranoj javnosti da za Srbiju ima nade, a gašenjem – da ona ne stanuje više ovde.
Politički analitičar
Branko Radun
