31. maj 2015. DRUŠTVO – Izvor: Večernje novosti – Marija Milošević godinu dana posle nesreće u Tunisu, kada je ostala nepokretna: Teško dišem, ali dok sam živa ne odustajem. Bez porodice i prijatelja ne bih izdržala
Pluća su mi i dalje slaba, ponekad otežano dišem, ne mogu da kašljem, pa se ne odvajam od aspiratora. Potpuno sam nepokretna…, ali se ne predajem, borim se svakog dana! Ovako, u ekskluzivnoj ispovesti za “Novosti” govori Marija Milošević (35), profesorka engleskog jezika iz Smedereva koja je posle teške saobraćajne nesreće na letovanju u Tunisu prošle godine, ostala nepokretna.
Dane od tog 14. jula Marija broji na one kad je ponovo izgovorila svoju prvu reč, zatim kada je skinuta sa aparata, pa prvi put sama udahnula vazduh, kada je počela da jede, sedi… Na povratku sa izleta “Saharska avantura”, trećeg dana odmora u Tunisu sa suprugom Ivanom Vasićem, doživela je nesreću kada se slupao džip sa srpskim turistima. Prekid kičmene moždine, povrede trećeg i četvrtog vratnog pršljena, bitka da preživi, pretvorili su egzotičnu letnju avanturu u užas koji nikad neće zaboraviti.
Marija je deseti mesec na bolničkom lečenju. Imala je tri operacije. Na Odeljenje ortopedije u smederevskoj bolnici, posle lečenja u Tunisu i na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, stigla je u martu. I dalje, kaže nam, broji dane, i pamti svaki u kom je bilo bar malog napretka. Pamti i dan posle kojeg ništa više nije kao pre.
– Saobraćajne nesreće se delimično sećam. Sećam se da smo izašli na ravan put, da je džip naglo skrenuo i počeo da se prevrće, ali nisam videla uzrok skretanja. Sećam se kada se džip zaustavio. Ležala sam na zadnjem sedištu, noge su mi bile van džipa. Prišla mi je neka devojka i pitala da li osećam nešto. Odgovorila sam da ne osećam, a onda sam izgubila svest – priseća se kobnog dana Marija.
Od vrata nadole ova profesorka i danas ne oseća ništa. Marija nas podseća da se nesreća dogodila oko 10.00 pre podne, a da je u bolnicu stigla ambulantnim kolima tek oko ponoći, jer je 350 kilometara ova ustanova udaljena od mesta nesreće u pustinji. Te mučne sate ne pamti, jer se probudila tek posle operacije u bolnici u gradu Susu.
Preživela je prvu noć i dan, i najvažniju bitku dobila. Onda je stigao novi šok posle saznanja da ne može da pomeri ruke i noge. Uprkos uspešnoj operaciji, ostala je nepokretna, priključena na aparate za disanje.
– Mislim da je i lekarima u Tunisu ponekad bilo teško zbog mog stanja – nastavlja Marija. – Bila sam smeštena na privatnoj klinici, i zaista imala veoma dobar tretman, stalni nadzor lekara i medicinskog osoblja. Svi su bili ljubazni, redovno su me negovali. S obzirom na to da sam bila na aparatima i nisam mogla da pričam, ni da jedem, niti da bilo šta pomeram, često su dolazili da mi daju terapiju, da provere da li je sve u redu. Tih dana sa doktorima i porodicom sporazumevala sam se očima.
I opet brojanje. Brojali su se prvi pokret dijafragme, prvi udisaj, pa sledećih 30 samostalnih udisaja. Uz nju je sve vreme bio njen suprug Ivan.
Tek krajem avgusta prošle godine njeno zdravstveno stanje blago se poboljšalo, pa su lekari počeli da je na nekoliko sekundi skidaju sa aparata, kako bi samostalno disala. Medicinskim avionom 1. septembra je sa suprugom doputovala u Beograd. Pravo olakšanje osetila je, priča, kada je čula srpski, i kada više oko nje nisu svi govorili samo francuski i arapski.
Onda je usledio novi, kako kaže, bolnički pakao.
– Na Vojnomedicinskoj akademiji sam naišla na veoma stručan kadar doktora i dobro ophođenje sestara i fizioterapeuta. To mi je, ipak, bio najteži period lečenja – nastavlja Marija. – Uz trud doktora sa intenzivne nege, u novembru sam uspela da se oslobodim aparata za disanje. Potom sam na fizijatriji uspela da dođem do nivoa da mogu da sedim u kolicima, pokrećem glavu i gornji deo ramena.
Mariji su tuđa nega i pomoć neophodni 24 sata. Sada je, kaže, zahvaljujući porodici i prijateljima psihički stabilnija nego pre. Može da govori, ali se umara.
– Trahijalne kanile se još nisam oslobodila. Kad zatvore kanilu na vratu, koja mi pomaže da dišem, mogu da pričam. To mi se zatvara preko dana nekoliko sati, radi vežbanja – govori nam stručno Marija….
Letovanje u Tunisu trebalo je da bude odmor iz snova za mlade supružnike. Marija je od avgusta trebalo da počne da radi u Norveškoj kao profesor engleskog, a suprug je trebalo da joj se kasnije pridruži. Svi planovi dvoje mladih tada su zaustavljeni. Sada imaju samo jedan plan – da se bore za Marijin oporavak.
– Lekari kažu da moje stanje ne može toliko da se promeni. Mi, ipak, razmišljamo o operaciji matičnim ćelijama u Austriji ili nekoj drugoj zemlji, videćemo već – smirenim glasom kaže Marija, i ukazuje da lekari pre svega toga preporučuju dug boravak u nekom dobrom rehabilitacionom centru.
Marijin suprug, koji je zadobio višestruke prelome leve ruke, i koji je u Tunisu operisan nakon nesreće, ovih dana operisan je ponovo u Beogradu.
– Nisu mi srasle kosti, pa je moralo da se radi sve ponovo. Doktor kaže da je zadovoljan operacijom. Trebalo bi sada da bude bolje, samo što mi ponovo predstoji rehabilitacija kao da sam se sada povredio – poručio nam je Ivan iz bolničke postelje na Banjici.
Lekari u Smederevu kažu da bi Marija uskoro mogla ponovo da bude upućena na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, gde će joj biti zatvorena kanila na vratu, što je uslov za početak rehabilitacije. To bi moglo da se dogodi u narednih mesec ili dva.
Za Marijino lečenje, pogotovo ako bi bilo nastavljeno u inostranstvu, potrebno je dosta novca. Prijatelji su odmah posle nesreće organizovali više akcija za prikupljanje humanitarne pomoći. Akcija i dalje traje. Broj dinarskog računa na koji građani mogu da uplate pomoć je 160-5400101091046-23, a deviznog IBAN RS 35160543020066131484.