Smederevac Željko Pantić jedan je od retkih majstora koji kuje mačeve, i to one prave, kakve su koristili vitezovi ili samuraji. Prvi mač je napravio kada je imao osam ili devet godina, a za razliku od vršnjaka koji su ih pravili od kartona i drveta, on je svoj napravio od otpadnog profila iz železare.
Željko kaže da se njegova ljubav prema mačevima vratila kada se na studijama zainteresovao za streličarstvo i mačevanje, a njegov instruktor mačevanja poželeo da uvede borbu istorijskim replikama mačeva. Uskoro je iskovao svoj prvi pravi mač.
– Pokušao sam da nađem kovače koji bi mi pokazali osnovne stvari, ali se ispostavilo da neki od njih nemaju ni nakovanj, kamoli kovačku vatru… To su moderni kovači, najviše što se oni na klasičan način bave zanatom je kovanje ograda, rade presama, vare, o kaljenju ne znaju baš previše. A to u ovom poslu majstora odvaja od zanatlije – priča Željko. I tako je morao da se baci na literaturu i internet, da krene po muzejima.
– Vatrom kovač grumenu metala daje oblik. Kada ga usijanog zaroni u vodu, daje mu život, a kad od njega napravi mač, daje mu večnost – priča Željko.
Gledajući gladijuse, rapire, katane, dvoručne i jednoručne mačeve, preko jatagana do sablji koje se i sada mogu videti na boku ili u rukama gardista kad se dočekuju ili ispraćaju državnici, čovek ne može da se otme utisku da stoji pred značajnim delom istorije.
– Mač nije samo oružje namenjeno krvavoj borbi. On je oduvek bio i znak dostojanstva, odličje časti, sakralni predmet koji ima mističnu moć života i smrti, most između dobra i zla, ovostranog i onostranog, profanog i svetog carstva. Mač je predmet obožavanja, jedan od najlepših i najcenjenijih predmeta primenjene umetnosti – objašnjava Željko. A da bi se jedan takav mač napravio, osim znanja, potrebno je i mnogo truda. Kaže da mu za izradu jednog treba 10-15 dana ako je jednostavniji primerak, pa do više meseci ako ima komplikovaniji rukohvat ili nakrsnica. Posebna priča je sečivo koje zahteva grubo, pa precizno kovanje i na kraju kaljenje.
– Srednjovekovni majstori su imali šegrte i kalfe koji su radili grubo kovanje, pridržavali sečivo majstoru dok kuje… Ja to sve radim sam – kaže smederevski majstor za mačeve. I onda se to njegovih ruku delo nađe pred zadivljenim posmatračima, kao što je bilo na izložbi u beogradskom Studentskom kulturnom centru, ili u rukama kolekcionara, polaznika škola kurtoaznog mačevanja, pa i u ponekoj predstavi ili filmu.
– Mač jednostavnije izrade košta od 200 do 400 evra. Ali ako je reč o specifičnoj narudžbini, ako je u pitanju specijalno legirani čelik, kao za katanu ili ako mora posebno da se ukrašava, onda je početna cena 1.500, a gornja granica ne postoji – kaže Željko, dodajući da novac nije najbitniji.
Srpski kovači među najcenjenijima
Srpski kovači mačeva bili su među najcenjenijim u srednjem veku, saznajemo od Željka, ali je tehnologija nestala i zaboravljena. Kada su Turci zauzeli Srbiju, zabranili su kovanje mačeva i izradu oružja. Naši majstori su uglavnom završili u Carigradu. Oni koji su imali više sreće, dopali su Mletaka, pa je tako duždeva garda nosila mačeve skijavone (slovenske mačeve), koji su u 16. veku bili popularni na Mediteranu, ali i u ostatku Evrope.
