30. januar 2012. PRIVREDA – Kako će državno upravljanje pomoći železari, kad već menadžeri iz jedne američke kompanije, sa svim svojim resursima, vezama i “sigurnim” tržištima, nisu uspeli.
Problem je u tome što su se, poslednji put kada je država upravljala smederevskom železarom, u njoj gajile pečurke a nije proizvođen čelik, kaže urednik u NIN-u i poznati ekonomski novinar Milan Ćulibrk, komentarišući odluku Vlade Srbije da od američkog Ju es stila preuzme železaru u Smederevu.
“I nisam siguran da Vlada uopšte zna šta sada s tom železarom da radi”, dodaje Ćulibrk i ističe da je nesumnjivo da postoji realan interes da ta kompanija bude sačuvana, pogotovo što je u njoj zaposlena trećina smederevskih radnika.
On objašnjava da “ako računamo i firme koje sarađuju sa Železarom, verovatno je reč o polovini svih zaposlenih u Smederevu”.
Ipak, postavlja se pitanje kako će državno upravljanje pomoći železari, kad već menadžeri iz jedne američke kompanije, među najvećim i najuspešnijim na svetu u svom sektoru – sa svim svojim resursima, vezama i “sigurnim” tržištima, nisu upeli da poslovanje održe u plusu.
“To je ogroman problem. Jer apsolutno sam siguran će nova uprava biti barem duplo lošija od ove američke, koja nije uspela da železaru drži iznad vode već je pravila milionske gubitke”, upozorava Ćulibrk. On dodaje da je u celoj priči pozitivno jedino to što je država praktično besplatno dobila železaru.
Ju-es-stil je Sartid kupio u stečaju 2003. godine za 21,3 miliona dolara. Cela ova privatizacija, od samog načina kupoprodje do njene cene, bila je često kritikovana u javnosti i od strane opozicije. Ipak, Amerikanci su u obnavljanje proizvodnje, koja ja prethodno bila potpuno zamrla, uložili ogroman novac a železara je u međuvremenu postala najveći izvoznik iz Srbije, “odgovoran” za čak 14 odsto srpskog eksporta. No, s dolaskom globalne ekonomske krize, tražnja na tržištu čelika je znatno opala, pa su počeli i problemi za smederevsku fabriku.
Međutim, to što država neće železaru platiti više od jednog dolara, uopšte ne znači da čitav Vladin poduhvat spasavanja smederevskog giganta građane neće koštati ništa, naprotiv. Uz pretpostavku da kompanija nastavi da radi sa jednakim “uspehom” kao do sada, to znači da će se za svaku godinu koju ona provede u državnom vlasništvu, iz budžeta za to morati da se izdvoji 100-150 miliona evra.
Takođe, otvara se moralni problem, jer je sasvim izvesno da država ne bi spasila firmu od propasti da ne zapošljava toliko veliki broj radnika (čitaj: birača), što praktično znači da su neka radna mesta i neki građani u ovoj zemlji važniji od drugih. Pojedini ekonomisti upozoravaju na to da bi se sada moglo desiti da svaka firma, a koja propadne na tržištu, od države traži da je preuzme, sa sve platama i drugim troškovima gubitaškog poslovanja. To za državu ne bi značilo ništa drugo do – sigurnog bankrotstva.
Izvor: Dnevnik
