31. oktobar 2014. KULTURA – Izvor: Blic – Smederevski bioskop „Svetlost“ radio je do pre četiri godine, danas nema više čak ni natpisa sa imenom, morali su da ga skinu jer nisu plaćali komunalnu taksu za isticanje firme. Ostala je samo velelepna sala. I ljudi. Dragan Hamidović Džigi i Maksim Urošević Maksa, kino-operater i razvodnik, negdašnja cenjenih zanimanja, čiji sam pomen danas deluje arhaično. Džigi i Maksa čekaju penziju. I sećaju se zlatnih vremena.
Priča počinje pre pola veka, koju godinu više.
– U Tvrđavi se šezdesete godine snimala koprodukcija „Oluja“. Čudo! Glumci, statisti… Mi, klinci, po ceo dan tamo, kad priđe meni Kiba, Maksin ćale, i kaže: „Je l’ bi ti, mali, da džabe gledaš filmove? Samo da nosiš ove kutije, rolne u bioskop i posle možeš da ostaneš da gledaš“. Joj, moje sreće! Deset godina mi bilo – priča Džigi.
Filmovi su se prikazivali na tri mesta u gradu, nanosio se rolni. Nije mogao da nasluti da će pedesetak leta kasnije sedeti u tom istom bioskopu i pričati svoju životnu priču. Pravu, a kao za film. Jer, samo godinu od „kobnog“ susreta sa filmom, Džigija je ostavila majka. Nije imao gde da spava, kamoli drugo, i gde će – pravo u bioskop. Primili ga dobri ljudi, spavao na otomanu koji je bio deo dekora za neku pozorišnu predstavu, jer bioskop tada nije bio samo to; tu je bilo i pozorište, održavani koncerti, čak i boks mečevi… Ostao je tu do vojske, gde je, šta bi drugo, bio kino-operater. Nudili mu stalni posao, ali se vratio u Smederevo, u njegov bioskop, i zaposlio kao razvodnik. Kino-operater će postati kasnije.
Posao dobio na kocki
Pomenuti Kiba, dovoljno je to, nisu potrebni ni ime ni prezime, jer ga je u njegovo vreme znalo celo Smederevo, osim što je radio u bioskopu, bio je čuven i kao navijač Metalurga, preteče sadašnjeg FK Smederevo. Biti vođa navijača nije imalo negativan prizvuk kao sada. Naprotiv. A Kiba voleo i da se kocka, i tako jednom, takva priča kružila, Kiba na kocki dobije visokog funkcionera Komiteta i, umesto da naplati dug, kaže on ovom: „Da mi zaposliš sina Maksima u bioskopu“.
– Nije bilo baš tako – u pola glasa će Maksa, ali ne kaže ni kako je bilo. Maksim Urošević praktično je nastavljač loze urbane legende, jer njegov otac je to bez sumnje bio.
Projekcije na plafonu
– Kiba je bio čudo! Nismo mi samo u gradu prikazivali filmove nego i po selima – kaže Džigi i tu počinje storija koje se ne bi postideli Felini ili Kusturica. Elem, u nekom selu treba oni da prikazuju film, pada mrak ali nikako sala da se napuni. Više seljaka napolju, na prozorima, nego unutra. A zavesa nema. Kad je video zlo očima, da ovi nemaju nameru da kupe karte, kaže Kiba Džigiju: „Ma, nisu oni pametniji od mene!“. I umesto u platno na zidu okrene kinoprojektor na plafon. I pusti film! Tu se seljaci, oni u sali, sa kartama, nađu u čudu, ali se brzo snađu, malo iskrive vratove, neki i prilegnu. I odgledaju film. Za razliku od onih napolju, koji su se uskoro razišli.
– Organizovali smo i dočeke novih godina u bioskopu. Ide projekcija, u par minuta do 12 ja prekinem, upalim svetlo, i onda nastane veselje, čestitanje. Bile i nagradne igre. Jednom nagrada bio električni šporet, ali je od svega najviše na ceni bio komplet karata za bioskop za celu narednu godinu – seća se Džigi.
Film i bioskop, kao njegov tada jedini dom, bili su voljeni i poštovani. Kada bi na repertoar stigao kakav hit, karte su se čekale po ceo dan, otezao se red. Nekoliko puta je postradala metalna šipka ispred blagajne, a tri puta su, koliko se Maksa i Džigi sećaju, razvaljena ulazna vrata. Svi termini, 3, 5, 7, posle i 9 – rasprodato! I tapkaroši bi lepo zaradili, a nije bilo nepoznato ni falsifikovanje karata.
Propast sa Švarcenegerom
– Najveća muka im je bila da naprave perforaciju, tamo gde je deo koji ja na ulazu otcepim. Buškali su čačkalicama, spajalicama… Ali ja ih uhvatim. Ne mogu da kažem, pao bi i neki šamar, al’ samo kad su bili mnogo bezobrazni – seća se Maksim.
Bilo je publike i kada su Brusa Lija i Čaka Norisa zamenili Stalone i i Van Dam, ali je sve počelo da propada, kažu, negde kad je stigao Švarceneger. Pokušavali su svašta, prikazivali retrospektive umetničkog filma, sa Festa su rolne preuzimane sutradan pošto se prikažu u Beogradu, na kraju su i poslednju večernji termin odvojili za pornografiju. Ništa nije pomoglo.
Maksi i Džigiju, u Radničkom univerzitetu, kome bioskop „Svetlost“ pripada, sada nalaze neka nova zaduženja, jer za razvodnika i kino-operatera posla nema.
Kako se završava „Tačno u podne“
– Sećam se jednom nestalo struje pred sam kraj projekcije. Prikazivalo se „Tačno u podne“, bilo neko veliko nevreme u gradu, nestade struje. Zvali mi telefonom, kažu nam neće skoro. A publika se ne razilazi, ajd što traže pare nazad, nego neće da idu kući dok ne vide kraj filma. Čekaj 5, 10, 15 minuta, ma jok! Sede! Tu Steva vatrogasac i ja izađemo na binu, pred platno, on me osvetli baterijskom lampom i ja im ispričam kraj filma, šta je bilo sa Garijem Kuperom, šta je bilo sa Grejs Keli… Tišina… I onda se razlegne aplauz! Tako se najzad raziđu – priča Džigi jednu od brojnih anegdota za pola veka koliko je proveo u smederevskom bioskopu.