Goran Marinković iz Smedereva prvi srčani udar imao je 2013. godine. Dve godine kasnije, usled pogoršanja bolesti, javio se u bolnicu, ali bolest je do tada značajno oštetila njegovo srce i primljen je u Klinički centar Srbije. Od februara 2015. čeka na transplantaciju srca.
Kada je u februaru 2015. godine Goran Marinković primljen u bolnicu, sa trombom od tri centimetra u samom srcu, sve što su lekari tada mogli da urade za njega – uradili su. Srce mu je uvećano i deformisano, ali uz pomoć stentova, pejsmejkera i defibrilatora – radi.
“Onda su me stavili na listu za transplantaciju, pa onda su me skinuli sa liste, kao mogu da mi rade operaciju, da imam stenozu valvule srca, pa onda sam prošle godine bio zakazao operaciju, pa su onda odustali od toga jer bi onako završio sa pumpom i opet bi čekao srce, pa sam nekako vraćen na tu listu”, priča Goran.
Ipak, čekanje da telefon zazvoni, i da taj poziv bude njegov – životni, godinama postaje sve teže. Iako nikada nije bez baterije i uvek je dostupan, tvrdi da taj pritisak postaje psihološka fobija za njega.
“Jer vi prvo gledate ko zove, svaki put kad zazvoni, znači ono šta piše gore, da l’ je Beograd, da l’ je neko drugi. Kad vam je loše vi mislite sad će da zovu, sad će to da se desi, a kad vam je dobro, vama se ne ide pod nož, jednostavno. Kao i svi, i mi smo jednostavno ljudi”, ističe Goran.
Ranije je vodio bogat društveni život, međutim, sada je sve drugačije. Živi mirno i bez uzbuđenja jer mu to nije dozvoljeno, ali sa nadom za bolje sutra.
“Život je čudo jedno”, poručuje Goran.
Izvor: RTS
