28. oktobar 2011. DRUŠTVO – Porodica Zorić izbegla je sa Kosova u Srbiju, za vreme drugog svetskog rata. Pošto je Blagoje otišao u partizane 1942. godine, supruga Draginja je sa petoro dece utočište I drugi dom pronašla u Vranovu, u domaćinstvu Živote Pantića. Posle oslobodjenja Zorići odlaze u Crvenku I, kako to obično u životu biva, tu prestaju njihove veze sa Vranovom… sve do danas…
,,Ja sam Petko Zorić I istinski želim da saznam šta je sa porodicom Živote Pantića. Rado bih otišao u Vranovo da se vidimo I setimo prošlosti. Ako ima neko stariji iz te porodice neka mi se javi,,- tako počinje pismo koje je jedan smederevac , koji je u Crvenki igrom slučaja upoznao Petka Zorića,doneo Živoradu Pantiću u Vranovo. Kontakt je ubrzo uspostavljen, a naša ekipa je bila svedok potresnog susreta potomaka dve porodice, posle 6 ipo decenija.
Najstariji potomak Zorića, sin Momčilo davne 1942. godine bio je 10-ogodišnjak koji je najčešće bio zadužen za čuvanje stoke. Danas ima 79 godina, učitelj je u penziji , živi sa porodicom u selu Vajska u Bačkoj , ali se rado seća detinjstva provedenog u Vranovu.
Petko je imao tek nekoliko godina, kada je došao sa Kosova u Vranovo, ali su mu dogadjaji iz tog perioda duboko ostali urezani u pamćenju.
Bilo je to teško posleratno vreme, naporno se radilo a hrane je često bilo malo. Pantići su sve delili sa Zorićima, jer je osim 4-oro svojih čeljadi trebalo nahraniti I petoro Draginjine I Blagojeve dece. Uprkos nemaštini vladala je sloga- seća se ćerka domaćina Živote Pantića.
Od sedmočlane izbegličke porodice Zorić preostala su tri sina- Momčilo, Petko I Svetozar, penzioneri koji sa porodicama žive u Bačkoj. Zahvalnost prema ljudima koji su ih prihvatili u najtežem trenutku, prenosi se sa generacije na generaciju. Dolaskom u svoj nekadašnji dom u Vranovu Momčilo I Petko imali su želju da obnove sećanja I da ih ostave u amanet budućim pokoljenjima.
Izvor: Televizija Smederevo
