25. januar 2018. HRONIKA – Izvor: Večernje novosti – Snežana Lončar i njena ćerka Milica nisu stigle da raskite novogodišnju jelku. Izgorela je u požaru. Zajedno sa svim pokućastvom, zidovima, krovom. U dvadesetak minuta januarske zore, izgorelo im je sve do temelja. Prve komšije, Savići, sačuvali su bar gole zidove. I gole živote. Zahvaljuju Bogu na tome, iako im ni do života nije.
– U pola četiri ujutru 14. januara probudio me je dim u tatinoj sobi. On je već počeo da se guši. Istrčali smo napolje, u pidžamama, bosi, probudila sam komšije. Dok smo se okrenuli, sve je izgorelo. Do temelja – priča uplakana Snežana Lončar.
Njen otac nemo, nepomirljivo, na zgarištu svega što je u žovotu stekao, sleže ramenima.
– Uništeni smo. Sve što sam skućio ne postoji više. Letos smo krov popravili, počeli da stavljamo izolaciju. Da nam bude toplije… – tu mu misao i reč zastaju.
Novca nemaju, nema ni ko da im pomogne da krenu od temelja. Ne mogu na zgarištu da poprave ništa. Pomoći nema, kažu, samo bager pomaže.
Utočište su zasad pronašli kod druge ćerke, odnosno sestre, i zeta, koji s dvoje dece žive u garsonjeri.
Zid do zida, nekada, sa Lončarima je bila i šestočlanna porodica Savić. Osim zidova, podelili su i kob. Vatra im je progutala gotovo sve.
– Od kreveta, bele tehnike, garderobe, do zadnje kašike. Tanjir nije ostao – kaže Vesna Savić, pokazujući u dvorištu gomilu pokrivenu snegom i ciradom, deponiju dosadašnjih života.
Srećom, ostao im je sobičak sazidan ovog leta, za sina koji se oženio. Tu su sada svi. Bez struje i vode. Kupaju se kod komšija, a imaju jednu sijalicu na akumulator.
– Stariji sin prespava kod druga, ćerka je ovde, a mlađi je sa suprugom još pre požara otišao u Makedoniju, u tazbinu – kaže Vesna.
Savići su 1999. godine izbegli sa Kosova, iz Vitine. Nisu mogli da biraju, kuća im je i tamo izgorela.
– Došli smo ovde sa dva kofera. Jedva se skućili. Sada, moramo sve iz početka – kaže Radisav, koji je radio na građevini dok pre nekoliko godina nije pao i polomio obe noge. Sada žive od kosovskog dodatka od 8.500 dinara i sezonskih poslova.
Obe porodice dobile su jednokratnu pomoć Centra za socijalni rad, od 10.000 odnosno 20.000 dinara, a od Crvenog krsta paket za higijenu, ćebad i dušeke.
– Hvala im, zaista. Ali gde da stavimo dušeke? U dvorište na sneg, u park? Ponudili su nam u Opštini prihvatilište za beskućnike u Maloj Krsni, ali šta posle – kaže nezaposlena samohrana majka Snežana Lončar koja sa ocem i detetom živi od njegove skromne penzije.
Obe porodice ostavljamo zajedno u jedinom sačuvanom sobičku u Čapajevoj ulici, u prigradskom naselju Papazovac, da se jadaju jedni drugima, nadajući se da će pomoć odnekud stići, da ima nade.
Držite se, kažemo im na odlasku.
– Hoćemo, ali za šta kad ni zidove nemamo – očajan je penzioner Lončar.
– Jedni za druge, i za ljude – kažemo.
Porodice su obišli nadležni iz lokalne samouprave da procene štetu. Savići očekuju makar pomoć u građevinskom materijalu, dok je porodici Lončar potreban novi dom. Pojedini građani organizuju prikupljanje pomoći, humanitarne žurke.
Svi koji žele da pomognu o načinima kako to da učine mogu da se raspitaju na brojeve telefona: Mlađen Lončar 061/3105633 i Radislav Savić 063/1241615.
