05. jun 2012. DRUŠTVO – Iako je prošlo šezdeset godina od smrti najpoznatijeg Staljinovog obaveštajca, atentatora na Trockog, Apisovog poverenika i smrtnog neprijatelja Josipa Broza, mnoga pitanja još čekaju odgovor, a prava istina možda se nikada neće saznati.
Početkom juna 1941. godine Smederevo je pogodila strahovita eksplozija. Mustafa Golubić i Mato Vidaković podigli su u vazduh smederevsku tvrđavu, u kojoj je nemačka komanda smestila skladište eksploziva i municije zaplenjene tokom aprilskog rata. U trenutku detonacije, koja je snažno odjeknula i u Beogradu, kraj tvrđave je prolazio putnički voz. Zajedno s njim, eksplozija je uništila skoro čitav grad. Procenjuje se da je više od 2.500 ljudi ubijeno u samo jednom času. Između ostalih, stradali su i trogodišnja unuka generala Milana Nedića, njegov sin i snaja.
Potonji predsednik srpske vlade i „saradnik okupatora” nije stigao da se osveti Mustafi Golubiću. Pretekao ga je najveći neprijatelj a Golubićev ideološki saborac, Josip Broz Tito. Samo dva dana kasnije, 7. juna 1941. godine, potkazao ga je Gestapu, koji ga je uhapsio, izveo u park ispred Skupštine grada i streljao.
Poslednji obrt u životu jednog od najpoznatijih Staljinovih obaveštajaca, učesnika u sarajevskom atentatu, Apisovog čoveka za specijalne operacije, otmičara ruskog generala Kutjepova, organizatora ubistva Lava Trockog i čoveka koga je „baćuška” lično zadužio za likvidaciju Josipa Broza, dogodio se tri godine nakon njegove smrti. Još dok je trajala operacija za oslobođenje Beograda, pripadnici Crvene armije dobili su zadatak da pronađu Golubićevo telo, da ga ekshumiraju i pošalju u Sovjetski Savez. To je i učinjeno, da bi nekoliko meseci kasnije, u Moskvi, njegovo telo bilo ponovo sahranjeno – ovaj put uz najviše vojne počasti.
Ko je bio Mustafa Golubić, čovek koji se borio na srpskoj strani i u balkanskim i u Prvom svetskom ratu, koji je bio i četnik i komunista, i zaverenik i visoki partijski poverenik? Biografski podaci kažu da je rođen u Stocu, u Hercegovini, 1891. godine, u zanatlijskoj porodici skromnog imovnog stanja. Još kao srednjoškolac, posle aneksije Bosne i Hercegovine, 1908. godine, beži u Srbiju.
Kao pripadnik „Mlade Bosne” sarađivao je sa Bogdanom Žerajićem, Danilom Ilićem i drugim istaknutim omladincima. Bio je u tesnim vezama i sa oficirima, zaverenicima iz 1903. godine, ali nema pouzdanih podataka kada je postao i zvanični član tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt”.
Uoči Velikog rata, Golubić je u Tuluzu studirao pravne nauke, ali se u Srbiju vraća odmah po izbijanju ratnih sukoba. Već 1915. godine, uz podršku i znanje Vrhovne komande, Dragutin Dimitrijević Apis ga šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslovenima i drugim Slovenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Vraća se sa hiljadu novih ratnika, u trenutku kada se srpska armija već uveliko povlači preko Albanije. Iako se borio za „srpsku stvar”, pa čak i kao pripadnik četničkih i komitskih odreda učestvovao u borbama za oslobođenje Stare Srbije, prijateljstvo sa Apisom doprinelo je da nikada ne stekne poverenje regenta Aleksandra i tadašnje srpske vlade.
Uoči montiranog sudskog procesa u Solunu, gde je suđeno Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i njegovim saradnicima, Golubić je uhapšen i na glavni pretres doveden kao svedok. Nakon toga interniran je na Krf, a oslobođenje zemlje i stvaranje Jugoslavije dočekao je u Francuskoj. Njegov povratak u otadžbinu dočekan je sa podozrenjem.
Živeo je u manastiru Rakovica kraj Beograda i u rodnom Stocu, uvek pod nadzorom policije. Shvativši da mu u zemlji nema opstanka, već 1920. godine prelazi u Beč gde postaje član Komunističke partije Jugoslavije. I dalje se povremeno vraća u zemlju, gde ilegalno izdaje ideološke brošure i bezuspešno pokušava da izdejstvuje reviziju Solunskog procesa. U SSSR definitivno odlazi 1927. godine, a u Beogradu će se, prvi put, pojaviti tek posle punih trinaest godina.
Šta je tačno radio u Sovjetskom Savezu, odnosno kako je stekao ogromno poverenje Staljina i postao čovek za likvidiranje njegovih ideoloških neprijatelja – sve to i danas izaziva brojne kontroverze.
Kakva je bila njegova uloga u atentatu na Lava Trockog, zašto je i sa kakvim ciljem došao u Beograd uoči rata, zašto su od njega podjednako zazirali i kralj Aleksandar Karađorđević i Josip Broz Tito – samo su neka u mnoštvu pitanja koja su, i pored nedavno otvorenih dosijea o Golubiću, ostala do kraja nerazjašnjena.
– Nema pouzdanih podataka o tome kada je Golubić počeo zvanično da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, bolje reći za moćni „Crveni orkestar” – kaže istoričar Miodrag Janković. – Poznato je, jedino, da je ta organizacija izgrađivana po sistemu trojki ili četvorki, da bi u slučaju provala većina članova ostala van domašaja policije. Uostalom, tako je bila ustrojena i „Crna ruka”. „Crveni orkestar” je bio delo general-lajtnanta Pavela Ivanoviča Berzina, učesnika Oktobarske revolucije u kojoj je komandovao zloglasnim Estonskim bataljonom, brinući se o ličnom Lenjinovom obezbeđenju.
O umešanosti Mustafe Golubića u ubistvo Trockog, prema rečima Jankovića, nema verodostojnih izvora. Ipak, poznato je da je 1940. godine putovao u Meksiko po Staljinovom nalogu, i da je, uz pomoć sovjetskih agenata pokušao da izvrši atentat. Ipak, tri meseca kasnije, to će poći za rukom Ramonu Mekaderu.
Sličan naum je, po svemu sudeći, imao i kada je reč o Titu, koji Staljinu nimalo nije bio po volji. Pojedini istoričari tvrdili su da je Golubić poslat iz Moskve u Beograd kao specijalni poverenik Kominterne sa ciljem da konsoliduje redove KPJ, ukloni Tita i preuzme njegovo mesto u Jugoslaviji.
– U to vreme Tito je, kao i veći deo CK KPJ, boravio u kući Ribnikarovih na Dedinju, koju je sve vreme obezbeđivao Gestapo! – tvrdi Miodrag Janković. – Posle eksplozije u Smederevu, 5. juna 1941. godine, nemačka policija je veoma brzo dobila dojavu ko je za to odgovoran i gde se izvršilac krije. Uostalom, i sam Golubić je tokom istrage rekao da ga je izdao Tito. Verovatno bi ga Broz i ranije likvidirao da mu prethodno sovjetski otpravnik poslova u Beogradu nije preneo direktivu iz Moskve da „Golubić ne sme da se dira”.
Mustafa je uhapšen u Beogradu, 7. juna 1941. godine, pod veoma banalnim okolnostima. Prema sećanju komšije Tihomira Višnjevca, koji je stanovao u ulici Mirijevski put, uhapsili su ga folksdojčeri u akciji „Preventiva”, namenjenoj borbi protiv švercera. Mnogi veruju da ga je Gestapu, po naredbi Josipa Broza, potkazao Milovan Đilas, ali i to da je CK KPJ zaključio da je Mustafa Golubić u Beograd došao ne samo da ubije Tita već i da za vođu pokreta u Jugoslaviji postavi Dragoljuba Dražu Mihailovića?!
Bilo kako bilo, i pored otvorenih dosijea, protoka vremena i svedočenja savremenika, priča o Mustafi Golubiću, Staljinovom general-lajtnatu, bivšem srpskom komiti, Apisovom „crnorukcu” i čoveku sa stotinu lica i više od 250 pasoša, i dalje je mit. Mnogo više, verovatno, znaće se tek nakon uvida u ruske arhive, a pojedini rukopisi tek sada izlaze na svetlost dana.
Vlada Arsić
Izvor: pressonline
