20. jul 2012. KULTURA – Dela Tennesseeja Williamsa, nekada jednog od najpopularnijih dramskih pisaca u svetu, retko se postavljaju na domaće scene. Još ređe se za njih, ako izuzmemo vežbe studenata, interesuju mladi reditelji.
Moram da priznam da sam bio veoma skeptičan kako će Staklena menažerija profunkcionisati u naše cinično doba, imajući u vidu staromodni sentimentalizam i nimalo suptilnu simboliku kojima ovaj komad obiluje.
Mlada rediteljka Ana Konstantinović dokazala nam je najbolji način kako je to ipak moguće. Tekst je postavljen tačno i promišljeno, s poštovanjem, bez pokušaja da se na silu modernizuje. Sigurno i precizno rediteljka je uspela da u njemu istakne ono univerzalno, pa samim tim i ono što je još savremeno u ovom komadu, a to je porodična drama. Gotovo improvizovana scena daje intimnu atmosferu, a jednostavna ali efektna rešenja doprinose opštem utisku promišljenosti, jedinstva koncepta i dobrog ukusa.
Odlični glumci koji su ostvarili divne uloge tek su posebna priča. Amanda Danice Ristovski, sva satkana od nervoze i neostvarenih ambicija, uspeva da u svakom svom pokretu iskaže tu sputanost, tu grubu i pomalo okrutnu nežnost koju ova alfa majka, bivša „južnjačka lepotica”, oseća prema svojoj deci. Katarina Dimitrijević, veliko otkriće ove predstave, lepe scenske pojave, tanano i suptilno senči Laurin fatalizam. Miljan Prljeta u ulozi Jima boji svoju kreaciju melanholijom u kojoj se ogledaju sve propuštene šanse i pogrešni životni izbori. I najzad, Tom Željka Maksimovića, ne gubeći ništa od dirljivosti i ranjivosti koju pronalazimo u tekstu, dodaje momente samoironije i odmaka koji njegovu ulogu čini verovatno najzaokruženijom u ovoj, zaista dobroj predstavi.
Piše: Boban Jevtić
Izvor: YellowCab
