25. decembar 2012. KULTURA – Razbarušeni narator maltene naglavačke upada u Veliku dvoranu Centra za kulturu i moli prisutne u publici da mu objasne u koju je to bajku upao. Iz razgovora sa najodvažnijim gledaocima različitog uzrasta, čak i da je bilo onih koji nisu znali zašto su tu, saznajemo da smo večeras svi tu zbog Džonija, odnosno Kapetana Džona Piplfoksa zvanog Zvono. I dok se naš narator penje na Veliku scenu Centra za kulturu, iza zavese koja se polako diže, veselo se oglašava hor: „Lepojke iz Havane, sve stoje sa strane, sa strane i pitaju kapetane: Kako se zove vaš brod?“. Zavesa se polako diže i otkriva nam prelepo dizajniran i oslikan gusarski brod sa petnaest neustrašivih gusara, a koji baš i ne izgledaju tako strašno, više su nekako smotani, ali beskrajno simpatični na čelu sa njihovim Kapetanom Džonom Piplfoksom. I naš narator im se pridružuje na brodu kao važan član posade – kuvar i čudovišna gusarska avantura počinje.
„Piplfoks je moja druga naslovna uloga koju sam odigrao. I Nikola je igrao u toj predstavi. Verovatno da nas je kod odabira teksta vodila i nostalgija. Ali, to nije bilo presudno. Ono što je jako važno jeste ovogodišnji jubilej, 90 godina od rođenja Duška Radovića, ali i večita tema sukoba dobra i zla“ – kaže Miljan Guberinić, jedan od dva reditelja ove predstave, i polako nam otkriva razloge zašto baš „Kapetan Džon Piplfoks“, kao prva samostalna PATOS-ova produkcija.
„Mladi se sve više desocijalizuju. Sve više su individualci. Zaboravljaju na grupu, društvo, zajedništvo, slogu i još mnoge sinonime koji opisuju jedini put do bilo koje pobede. Rediteljskim intervencijama, želeli smo da ukažemo na taj problem i kažemo mladima da je za uspeh, pored individualnih osobina, preko potrebna i podrška okoline. Možda bi naš rediteljski koncept najbolje opisali stihovi dečije pesmice: „Svi treba da znaju šta drugarstvo znači, zajedno smo lepši, zajedno smo jači“ – dodaje Miljan Guberinić.
Nikola Jovanović, drugi reditelj ove predstave naglašava da osim što ih „Piplfoks“ asocira na lepe trenutke iz detinjstva, na druženje, ali i na prve ozbiljnije odgovornosti, da im je cilj bio da radio dramu adaptiraju tako da bude originalna, zanimljiva i duhovita svim generacijama. „Sam tekst je ostavljao dosta mesta za razvijanje mašte i to je ono što delo Duška Radovića čini genijalnim, a glumcima daje dosta prostora za razigravanje i igru“ – dodaje Nikola Jovanović.
E, baš to poslednje, razigravanje i igra, glavna je karakteristika svih PATOS-ovih predstava. Svaki od petnaest glumaca je svakog trenutka znao zašto je na sceni, svaki pokret je bio dobro promišljen, kako je to primetio jedan od starijih PATOS-ovih članova, koji je i sam učestvovao u PATOS-ovoj prvoj postavci „Piplfoksa“, pre 13 godina. Miljan, Nikola i Anđelka Vulić, iskusni PATOS-ov trojac, veoma požrtvovano je radio skoro jedanaest meseci sa ekipom smederevskih osnovnoškolaca i srednjoškolaca. Najpre na radionicima svakog vikenda od februara meseca, a poslednja dva meseca intenzivno na samoj predstavi. I onim dobrim poznavaocima smederevskih pozorišnih prilika bilo je sasvim jasno da se kroz ovu predstavu i dalje neguje PATOS-ova škola i Čubizam, ali i da postoje uticaji i svih kasnijih vrhunskih reditelja i profesionalaca koji su radili sa PATOS-om. Baš to naglašava i Anđelka Vulić, koja je sticajem pomalo nesrećnih okolnosti, pored pomoćnika reditelja i rada na scenskom pokretu, dva dana pred premijeru dobila i ulogu naratora u predstavi, umesto Nevene Gačić, koja se povredila neposredno pred premijeru i koja će se, verujemo, uspešno vratiti u ekipu već na prvoj reprizi predstave koja ja planirana za 27. decembar. O svemu tome Anđelka kaže:
– Prvi put sam se našla u ulozi nekoga ko treba da prenese do sada stečeno znanje i to je predstavljalo veliki izazov za mene. Znanje stečeno od velikih reditelja kao što je bio Branislav Čubrilović Čubi, Gojko Milićević, Sunčica Milosavljević i naravno Salvatore Tramaćere, trebalo je preneti na narednu generaciju PATOS-a. Ovaj izazov smo oberučke prihvatili i Miljan i Nikola i ja u nadi da ćemo taj zadatak uspešno izvršiti. Nakon odigrane premijere, uvidela sam da se iza ovih mladih ljudi krije neverovatna energija koja je povratila duh PATOS-a u Smederevu. Ova premijera je bila dokaz našeg uspeha u datom izazovu. Igrati sa, sada mogu reći sa dosta ponosa, novim patosovcima bilo je neprocenjivo iskustvo.
Novi patosovci, kako ih sada već svi zovu, mahom osnovnoškolci ili srednjoškolci, mnogi bez ikakvih pozorišnih iskustava pre ovog. Ne i Miloš Stanković. Kao već proverenom članu PATOS-a koji se oprobao u predstavama koje je PATOS radio prethodnih godina za Smederevsku jesen u Malom gradu Smederevske tvrđave i u drugim projektima, posebno onim međunarodnim, pripala je naslovna uloga, o kojoj kaže:
„Džon Piplfoks je prelepo iskustvo. Sam rad na predstavi bio je uživanje. Mislim da niko do nas na početku nije bio svestan koliki je ovo projekat, ali nadam se da smo uspeli publici da prenesemo delić iskustva koje smo mi doživeli tokom realizacije ovog dela. A što se tiče ličnih osećanja, divno je deliti scenu sa takvim drugarima. Džon Piplfoks od nas je napravio jaku i stabilnu grupu koja će i ubuduće kroz igru i druženje stvarati nove predstave“.
I potpuno bi nepravedno bilo ne spomenuti posadu Piplfoksovog broda, nove patosovce, Miloševe drugare. To su: Anja Todorović, Dragan Dželetović, Nevena Maslać, Milan Šorgić, Marina Mišić, Katarina Pendić, Dunja Petković, Ada Vera Petković, Vida Antonijević, Milica Savić, Ivona Mitić, Kaća Zdravković i stari-novi patosavac Živorad Đorđević (čika Žika). Nevenu Gačić, nadamo se videćemo već na sledećoj predstavi, a ne samo na poklonu. U ulozi Sirene, koja se pojavljuje iz plavog mora i potpuno opčinjava i gusare i decu u publici, gledali smo Mirjanu Đorđević, balerinu iz Studija baleta Centra za kulturu.
Na afiši predstave posebna zahvalnost upravo Centru za kulturu Smederevo, baš kao i Dušanu Tomiću, koji je prvi postavio na scenu ovu predstavu u kojoj je Miljan Guberinić bio Kapetan Džon Piplfoks, a Nikola Jovanović, tek jedan od gusara sa jednom jedinom replikom u predstavi: „Imamo kapetane“. A važno je imati i snage i volje, ali i znanja da se postave ovako dobre predstave i prikazuju na radost svih onih koji znaju da uživaju ili treba da nauče da uživaju u pozorišnoj umetnosti.
A bilo je tu i uticaja i meksikanca Orasija Salinasa i mnogih drugih PATOS-ovih saradnika koji su svojim duhom bojili ovu prvu samostalnu PATOS-ovu produkciju. I kad smo kod boja, prosto ne bi bilo u redu ne pohvaliti izuzetno maštovito osmišljen dizajn svetala Nenada Đorđevića. Prelepo oslikan brod svojim umetničkim raspoloženjem potpisuje Valentina Jevtić. I ovoga puta melodiozno komponovanu muziku radio je Dragoljub Braca Martić. I scenografija i kostim kolektivno je delo samih patosovaca. I tako i muzika i svetlo i kostim i scena, a posebno scenski efekti, potcrtavaju priču o ovoj gusarskoj avanturi nasred mora, koja se i bukvalno završava pobedom kolektivnog duha, a ispred naših očiju brod polako isplovljava i nestaje sa scene, dok se zavesa lagano spušta, a tek sa krme čita natpis: Kraj.
Međutim, ovo nije kraj, ovo je tek početak još jedne PATOS-ove avanture u magičnom pozorišnom svetu. Prva repriza je već u četvrtak 27. decembra u okviru Novogodišnjeg programa Centra za kulturu. A biće malo drugačija nego premijera. Treba u tom morskom prostranstvu da se dočeka i Deda Mraz. A kako će se gusari snaći sa njim nasred mora…
