20. avgust 2011. KULTURA- Sudeći po programu Tvrđave teatra u Smederevu, pod srećnim brojem 3 odigrava se nešto ozbiljno. Leto je. Kažu, vreme opuštanja. Ali ko bi se opustio u tako ozbiljnim vremenima!
Zato je selektorka Branislava Liješević odlučila da, uz podršku onih koji je valjalo da je podrže, predsednice Saveta Vide Ognjenović i gradonačelnika Predraga Umičevića, programira ovogodišnji festival koji odgovara našem vremenu – suštinom aktuelno, formom moderno, a kad god je to mogućno – i poetično.
Bilo je to jasno već prvih večeri. Na otvaranju lebdeli su našim nebom strazburški letači, koji su kao Ikari dosezali oblake uz muziku naših sazvučja, kako dolikuje prizoru koji su pažljivi gosti nazvali „Viseći snovi na Balkanu“. Svako je makar jednom u životu sanjao da leti, ali retko ko je spoznao i sebi priznao da u tome ima mnogo erotskog. Ovo su bili Ikarovi letovi sa srećnim krajem, bez sprženih krila, koji su umetnički ozbiljno intonirali treće izdanje festivala.
Ovu tendenciju potvrdila je u još većoj meri prva produkcija Tvrđave teatra „Ja sam vetar“ našeg znanca, norveškog pisca Juna Fosa, koga je već pre nekoliko godina uspešno režirao ovogodišnji reditelj Stevan Bodroža u Beogradskom dramskom pozorištu. Beketoidan tekst primenjene filozofije apsurda, koji, gle čuda, danas zvuči gotovo naturalistički realno, udarao je moćno i zvučno o stamani kamen tvrđave, kako reče kompozitor predstave Vedran Vučić, i zvukom i tišinom.
Pobedi ovog ozbiljnog koncepta antiletnjeg festivala doprinela je smederevska publika koja je očigledno apsurde shvatila kao definiciju svoga života. Stevan Bodroža, Milutin Milošević i Bojan Žirović, dvojica glumaca filozofske orijentacije, što je priznaćete retko, uprkos nazočne vode scenografkinje Tatjane Radišić i fascinantnog svetla Viktora Trifua, izbegli su ilustrativnost plutanja po okeanu, te od konkretne vode stvorili metaforu u kojoj smo se svi zajedno našli. Svako prisutno Ja te seriozne večeri moglo je da konstatuje – „Ja sam vetar“, a onda da se i zapita šta to znači.
