18. januar 2017. DRUŠTVO – Izvor: Večernje novosti – Samohrana majka petoro dece Maja Rajičić (40), iz Smedereva, bori se sa siromaštvom i zimom. I ne zna se koja joj muka teže pada. Zbijeni u ostacima kuće, šestoro Rajičića pokušava da ledene dane i glad pobede jednim obrokom dnevno iz narodnog kazana i mole se da zima popusti.
Siromaštvo se uselilo u kuću stešnjenu komšijskim domovima, licem okrenutu ka vili koju “čuvaju” gipsani lavovi na kapiji. Rajičiće, izgleda, čuva neka nevidljiva sila.
Aleksandar (18), Jovana (15), Uroš (13), Anđela (11) i Đorđe (2) skupili se s majkom u maleckoj udžerici. Zidovi crni, krivi, nabubreli od kišnice, kao da su bremeniti. Spoljašnja hladnoća od minus 15 stepeni uvlači se kroz svaku poru, i kuće, i ljudske kože. Unutra, pucketa betonski pod, ledi se ispod ostataka krpara.
Tri sobička, tri tuge. U jednoj, skladište polomljenog nameštaja, neupotrebljivog pokućstva… U drugoj, ostaci kuhinje, krevet, stočić… U trećoj se stiskaju oko “smederevca” kada ima drva za loženje. A nema ih. Maja se drvima snabdeva na Dunavu, a u nabavci ogreva mogla je pre nekoliko dana glavu da izgubi.
– Dok sam sakupljala drva iz vode, uhvatila me je nesvestica, pa sam upala u Dunav. Bilo je minus devet. Srećom, dve žene su mi pomogle da izađem, inače bih se udavila – priča Maja.
Deca u jaknama sede pred kvarcnom grejalicom. Od tri, radi jedno “rebro”.
– Ako uključim dva, zapaliće se instalacije, jer su vlažne. Struja malo-malo pa nestane. Najviše brinem za najmlađeg sina jer je bio teško bolestan, jedva je preživeo. Ne bi smeo da živi u ovim uslovima – objašnjava majka.
Niko ne bi smeo da živi ovako, rekli bi mnogi.
Maja priča o tome kako im je pukla cev na Badnji dan, pa nemaju ni vodu. Ni televizor nemaju, “udavila” ga kišnica. Nemaju frižider, nemaju šporet, ni zamrzivač… Nabrajanje nemanja nikuda ne vodi.
Mada, bez frižidera je ovih dana lako. U “debelom” minusu hrana, ukoliko je ima, može u prozorima da se drži. Jer, prozori su raritet kod Rajičića.
– PVC prozore i vrata kupila nam je jedna žena, naša slikarka koja živi u Americi. Da njih nemamo, umrli bismo ove zime od hladnoće – kaže Maja.
Dok majka priča, deca ćute, osim najmlađeg, koji plače. Jedno obulo patike na bose noge. Sramota ih stegla kao minus napolju. Otkravili se, nekako, ali gledaju nepoverljivo.
– Uzimamo hranu iz Narodne kuhinje i tri hleba. Kad nađem nešto, idem da radim. Ali sve sam bolesnija. Imam kamen u žuči, zakrčenje srčane aorte, vrtoglavice… Bole me kosti i kuk koji sam lomila, zato hramljem – nabraja majka petoro dece.
Pitati šta im je potrebno jednostavno se graniči s pristojnošću. Majka nas moli za pomoć. Kao što moli i sve druge. Najviše, kaže, Svetu Petku, koja sa ikone na zidu bdi nad glavama Rajičića. Drugačije je teško objasniti da su živi i zdravi, čak i nasmejani na našem odlasku.
Rajičići žive od socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Ipak, novca za popravku doma nema. Inače, kuća koju je nasledila od svojih pokojnih roditelja, osim prizemlja, ima i dva odeljenja na spratu koja se mogu urediti za život. Maja je tražila pomoć lokalne samouprave, čiji su je radnici obišli i sačinili spisak potrebnih radova, ali ne zna da li će nešto od toga biti urađeno.
Piše: J. Ilić Foto: N. Živanović
