28. april 2012. KULTURA – Povodom 166 godina Narodne biblioteke Smederevo gost je bio akademik Dragoslav Mihailović.
Kada sam pozvao akademika Dragoslava Mihailovića i zamolio ga da bude gost Narodne biblioteke u Smederevu, čuvši moje prezime, upitao me je: „A šta vam je Velimir, Velja Mrdaković?“ Odgovorio sam stric. Naravno, bio je to jedan od onih nesrećnika koji je stradao na Golom otoku i čiju sudbinu je zabeležio akademik Dragoslav Mihailović u svojoj publicističkoj knjizi Goli otok – I-III, 1990-1995. godine (General Rade Žigić, Dušan Brkić, Stanko Opačić), priča se zove Parioniča, general i islednik.
Dragoslav Mihailović objavio je 2011. godine četvrtu knjigu Goli otok, a ovih dana iz štampe je izašla i peta knjiga. Još jedna knjiga o ovom strašnom logoru u bivšoj Jugoslaviji, verovatno najličnije delo autora kada je u pitanju njegov boravak na tom ostrvu.
Večeras ćemo govoriti ne samo o ovim knjigama, nego i o načinu čitanja moderne tradicije u njegovim delima.
Želimo ovom prilikom da koliko je moguće, potpunije predstavimo književni portret akademika Dragoslava Mihailovića, jednog od najznačajnijih literarnih autora naše posleratne književnosti ( živi klasik srpske književnosti ), poslužio bih se jednom duhovitom piščevom autobiografskom beleškom objavljenom u Antologiji leve strane Vase Popovića 17. aprila 1983. godine pod naslovaom Ako koga zanima:
„Plašim se da mi autobiografije mogu ličiti na ljutnju i takve mi dužnosti donose glavobolju. Rođen sam, dakle, u Ćupriji, bio na Golom otoku, obavio školovanje, radio svašta i još sam živ. U drugom razredu OŠ „Kralj Petar I“ neko mi je pozajmio knjigu Životinje doktora Dulitla. Pročitao sam je i mada me pisac nije interesovao – mnogo kasnije zapamtiću da se zove Hju Lofting – zaključio sam da pisanje pripovedaka i romana mora biti najčarobniji posao na svetu. Onda mi nije izgledalo neskromno ako ga izaberem za sebe“.
Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine. Pridružujući se obeležavanju 80. godišnjice rođenja, časopis Mons Aureus je objavio tekst Prilog proučavanju narativnih strategija Dragoslava Mihailovića – pripovedača (2010, br. 27), Ale Tatarenko, profesora srpske književnosti na Univerzitetu u Lavovu u Ukrajni.
Diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu i profesionalni je pisac. Kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen „iz političkih razloga“ i od 1950. do 1952. godine proveo je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine.
Prvu knjigu Dragoslava Mihailovića objavljuje Matica srpska 1967. Zbirku od šest pripovedaka pod naslovom Frede, laku noć, za koju te godine dobija Oktobarsku nagradu grada Beograda. Isti izdavač mu sledeće godine objavljuje i drugu knjigu Kad su cvetale tikve, koja je do sada objavljena u desetak izdanja i prevedena na slovenački, slovački, engleski, francuski, nemački, španski, poljski, mađarski, češki i bugarski. Po motivima ovog romana Mihailović je napisao istoimenu dramu koja je igrana u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Godine 1975. objavljuje Petrijin venac – za koji 1976. dobija Andrićevu nagradu – po čijim su motivima snimljeni istoimeni film i televizijska serija. Knjigu pripovedaka Uhvati zvezdu padalicu, knjigu drama Uvođenje u posao i roman Čizmaši objavljuje 1983. godine. Čizmaši su nagrađeni 1984. Ninovom nagradom i Nagradom Narodne biblioteke Srbije kao najčitanija knjiga te godine.
Zatim sledi scenario za igrani film Vijetnamci (1990), Lov na stenice (pripovetke 1993), Gori Morava (roman-1994), Goli otok I-III (publicistika 1990-1995), Odlomci o zlotvorima (proza – 1996), Zlotvori (roman-1997), Kratka istorija satiranja (studija-1999), Jalova jesen (pripovetke-2000), Crveno i plavo (ogledi i članci-2001), Treće proleće (roman-2002), Vreme za povratak (besede-2006), Majstorsko pismo (besede i članci-2007) i Preživljavanje (zbirka pripovedaka-2010) za koju mu je dodeljena Vitalova nagrada.
Beogradski izdavačko-grafički zavod, Srpska književna zadruga i Prosveta 1984, objavljuju Mihailovićeva sabrana dela u šest knjiga. Pripovetke su mu uvrštene u petnaestak antologija i izbora kod nas i na strani i u časopisima i listovima, prevedene na veći broj jezika nego knjige.
Dobitnik je desetak književnih nagrada. Redovan je član SANU (1981).
Živi u Beogradu.
U nizu romana koje je do sada objavio akademik Dragoslav Mihailović, mnogi književni kritičari i čitaoci, kao najznačajnije izdvajaju Kad su cvetale tikve (školska lektira), Petrijin venac i Čizmaše.
Stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića obeležilo je srpsku posleratnu književnost proširenjem tematskog kruga i pripovednih horizonata, posebnim autorskim narativnim strategijama. Ubedljiv primer za to predstavlja piščev najslavniji roman, jedan od najpopularnijih srpskih romana XX veka, Kad su cvetale tikve. Inače roman Kad su cvetale tikve prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je zabranio Josip Broz lično!
U romanu Kad su cvetale tikve pisac primenjuje narativne strategije koje su karakteristične za pripovesti i priče; dok se od epa obično očekuje objektivno oslikavanje i prikazivanje, u Mihailovićevom delu junak pripoveda o svom životu i svetu. Nevidljivi sagovornik Ljube Vrapčeta – zapravo čitalac koji sluša njegovu ispovest – svestan je fizičkih ograničenja priče; pripovedač mora da uzme daha, otud sasvim prirodna parcijalnost pripovedanja. Fragmentarnost strukture karakteristična je i za drugi Mihailovićev roman Petrijin venac. Svaka od sekvenci predstavlja posebnu priču – odsečak iz života glavne junakinje. Sve su one povezane njenim likom i glasom, a svaka od njih predstavlja priču za sebe. U svakoj kapi potoka ogleda se Petrija, ali i čitalac – zahvaljujući univerzalnoj dimenziji pripovedanja, zahvaljujući zračenju metafizičkih smislova koncentrisanih u škrtim, epskog zamaha lišenim fragmentima životne ispovesti.
Kad iz te perspektive koja uključuje iskustvo čitanja Mihailovićevih romana, pogledamo njegove pripovetke, zapazićemo da su one romani u malom. I u njima, posebno u pričama iz prvih svojih zbirki, Dragoslav Mihailović često se obraća ja-obliku, onom koji jamči autentičnost pripovednog glasa. Junaci – naratori drugih pripovedaka takođe imaju rečita imena i nadimke, koji sadrže u sebi njihovu prošlost i proriču budućnost.
U Mihailovićevim pripovetkama često je pomeren centar doživljaja. Umesto očekivanog koncentrisanja pažnje na važne događaje, pisac se usredsređuje na ono što predstavlja dominantu u junakovom svetu i ta dominanta ne mora da se poklapa sa vrednosnim dominantama drugih ljudi, pa ni čitalaca. Junaci koji pripovedaju svoje sudbine često imaju iskošen pogled na svet, i to ih čini osobenim i neponovljivim. Svako od njih govori svoj jezik, ima svoj naglasak, svoj pravopis, predstavlja poseban svemir, komplikovan i neshvatljiv za druge. Junaci Dragoslava Mihailovića su samotnjaci ( po svojoj prirodi ili silom prilika), ali baš ta izdvojenost iz sveta spoljnih događaja ostavlja mesto za doživljaj. Pri tome Dragoslav Mihailović ne smešta junake u grupe, oni ne vole da se mašaju sa ljudima i ne pokušavaju da reše probleme odnosa između jedinke i kolektiva.
Svet drugih i drugačijih u pričama Dragoslava Mihailovića postoji, ali se najbolje vidi u njegovim odsjajima na licima junaka.
Pripovetka – u ovom slučaju reč je o pripovedanju iz objektivne perspektive, koje obuhvata istoriju porodice, komplikovane porodične odnose, dramatičan fragmenat istorije zemlje – takođe može da bude fotografija. I ona, pretvorivši u sliku živi život, svedoči o njemu i utiče na njega. Pripovedačka umetnost Dragoslava Mihailovića oživljava stare fotografije, daruje im boju i zvuk, čini ih nadahnućem za nove priče.
Posebno mesto u njegovom književnom opusu zauzima roman Treće proleće.
Reč je o piščevoj stalnoj preokupaciji-temi: klasni genocid i ideogenocid koji je obavljen neposredno posle Drugog svetskog rata i komunističke revolucije u našoj zemlji.
Postavljajući pitanja krivice, greha i kajanja (V. Jerotić).
U ovom slučaju Ćupriji i njenoj okolini.
Ta istorijska činjenica, u iskusnih pripovedača kakav je Mihailović, preseljena je u jedan lik koji se u romanu zove obično – Sveta Petronijević zvani Ruski.
On je kao pripadnik KNOJ-a (Korpusa narodne odbrane Jugoslavije) počinio, po naredbi i bez naredbi, zločin, ubijajući nedužne seoske i gradske gazde, među njima i jednog sveštenika i njegovog oca uz to…
Dragoslav Mihailović je pisac (pesnik) „tragičnog i specifičnog“, to je poznato od ranije.
„Njegova pripovedačka umetnost uvek je sadržala životnost, izazivajući kod čitalaca uvek potrebu da reaguju.“ (Dr Ljubica Jeremić)
Akademik Dragoslav Mihailović je, svakako, jedan od najzanimljivijih literarnih autora naše posleratne književnosti.
O njegovom celokupnom delu govorio je književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov.
Dragan Mrdaković
