07. novembar 2011. KULTURA – Dobrivoje J. Bošković (1936), književnik, kompozitor, svetski putnik, poliglota, lekar po profesiji, oglasio se ljubavnom poemom “San i java” u izdanju “Arke” iz Smedereva.
– Poema je ispevana u jednom dahu, kao jedan jedini uzdah, pregnantnim, uznesenim i naizgled ujednačenim tonom – kaže recenzent, ugledni pisac Laza Lazić.
To su stihovi ljubavlju i prirodom omađijanog čoveka, što najpre grca svoja osećanja i refleksije o svojoj ljubljenoj i vaseljeni, a posle nastoji da svom monologu da književni oblik – podseća recenzent.
U ovoj zbirci forma je u drugom planu, u prvom je ono što se u opštem govoru osećajnih ljudi jednostanvo naziva ljubavnom mukom. Pesnik vlada artističkim veštinama, ali ovde nas pleni sam zanos, žestina, strast, sumnja i bol čoveka uznemirenog najvećom ljudskom i božjom tajnom. Pesnik uzima strast i sreću, radost i tugu – zajedno. To je ono što ovaj poetski iskaz čini pravovaljanim – ocenjuje Laza Lazić, rezenet ove izuzetno zanimljive i odlično napisane poeme poznatog književnika, poete, svetskog putnika Dobrivoja J. Boškovića.
Dobrivoje (Jordana) Bošković, rođen 1936. u Grdelici kod Leskovca. Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u Grdelici, Leskovcu i Nišu. Diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a posdiplomske studije i specijalizaciju završio u Getingenu i Kelnu. Objavio je niz stručnih radova na nemačkom jeziku. Autor je knjige „Mucanje kao govorna mana“ (Beograd 1970), poema „Poslanica“, „Čežnja“ i „Sud i usud“, komedije „Grdelički kros“ i romana u dva dela „Sagorele seni“. Član je Udruženja književnika Srbije i Saveza kompozitora Srbije. Poznat je kao pisac tekstova i kompozitor pesama koje sam izvodi na gitari.
– Kuda će me dalje putevi odvesti znam samo delimično. Ako budem imao „dobre reči“, kako je govorio jedan nemački pisac, nastaviću da pišem. Pišem starinski, najpre olovkom na papiru, na običnom papiru, i tu zbirku mojih najlepših reči unosim u kompjuter – zaključuje dr Bošković, jedan od najboljih leskovačkih pisaca.
Izvor: Južne Vesti
