05. septembar 2012. PRIVREDA – O Sartidu, ‘metalurškom gigantu’ koji je umesto čeličnih limova proizvodio ogromne gubitke počele su rasprave gotovo odmah po potpisivanju ugovora o prodaji ovog koncerna crne metalurgije američkom ‘Ju-Es stilu’.
O sudskim odlukama, dokumentima, odgovornosti najviših državnih funkcionera i pravosuđa raspravlja se na svakih nekoliko meseci, a priča je aktuelizovana posle najave premijera i ministra policije Ivice Dačića da će „Sartid” biti prvi na spisku provera spornih privatizacija.
Kada je 31. marta 2003. godine slovačka kompanija „Ju-Es stil Košice”, koja posluje u sastavu američke korporacije „Ju-Es stil”, kupila „Sartid” za 23 miliona dolara, oslobođena je obaveza plaćanja dugova koje je smederevski gigant imao prema poveriocima. Dugovi su tada, prema nezvaničnim informacijama, procenjeni na više od pet stotina miliona dolara.
Osim „Ju-Es stila” za kupovinu „Sartida” ozbiljno je bila zainteresovana i kompanija „LNM holdings”, koja je za godinu dana, od marta 2002. do marta 2003. godine, uputila više pisama tada najodgovornijima u srpskoj vladi: premijeru Zoranu Đinđiću, ministru za privredu i privatizaciju Aleksandru Vlahoviću i ministru za ekonomske odnose sa inostranstvom Goranu Pitiću. U tim pismima „LNM holdings”obavestio je državne rukovodioce o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište, ali i znatno poveća izvoz. Iz kompanije su ponuđene dve stvari o kojima predstavnici „Ju-Es stila”nisu želeli ni da razgovaraju – preuzimanje stečajnih dugova „Sartida” i realizacija socijalnog programa za zaposlene.
Amerikanci su uvedeni u priču 8. marta 2002. godine, potpisivanjem pisma o namerama o strateškom partnerstvu koje su potpisali tadašnji direktor „Sartida” Živomir Novaković, predsednik „Ju-Es stila Košice” Džon Gudiš i ministar Vlahović.
Potpisanim pismom, slovačka kompanija je stekla ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom „Sartida” i ubira dobit, a da pri tom ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, ova kompanija dobila je pravo i da, u slučaju prodaje „Sartida” nekom drugom, još sedam godina upravlja železarom.
Naredni potez povukao je Trgovinski sud u Beogradu koji je 30. jula 2002. godine doneo rešenje o stečaju smederevske železare. Za stečajnog upravnika „Sartida” imenovan je Branislav Ignjatović. Nezvanično se tvrdilo da je on kum sa Nemanjom Kolesarom, tadašnjim šefom kabineta premijera Đinđića.
Posle izvesnog vremena, Ignjatović je predložio stečajnom veću da se „Sartid” proda neposrednom pogodbom sa „Ju-Es stilom”. Tadašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić, u izjavi za jedan beogradski dnevni list, tvrdio je da je „cela priča u vezi sa „Sartidom” vođena iz kabineta premijera.
Uvođenjem „Sartida” u stečaj, preduzima se naredni korak „smanjenje kupovne cene“. Mediji izveštavaju da železara loše posluje, da su joj dugovi izuzetno veliki, proizvodnja nikakva, a višak radnika ogroman.
Predsednik „Ju-Es stila Košice” Džon Gudiš naširoko je objašnjavao da u „Sartidu” nema proizvodnje. U brojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u „Sartidu” ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tom da radnik u Americi košta „Ju-Es stil” 16,98 dolara na sat, dok je satnica radnika „Sartida” samo 0,30 dolara.
Prodaja „Sartida” završena je u martu 2003. godine kada su Amerikanci kupili železaru, plativši za „Sartid” u stečaju 21,3 miliona dolara, a za ostalih pet zavisnih preduzeća još 1,7 miliona. Za pomenuti iznos novca, Amerikanci su dobili kompletnu novu železaru, koja uključuje šest čeličana i valjaonica i rasprostire se na 300 hektara, staru železaru sa tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu, smederevsku luku od regionalnog značaja, slobodnu carinsku zonu u Smederevu na površini od 21 hektar, fabriku kreča u Kučevu i više drugih nekretnina.
Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu rekao je za list „Pitsburg post – Gazete” 2004. godine da je „Sartid” kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije – provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih. Navodi njegove izjave nikada nisu demantovani.
izvor: Politika
